Delo

ГРОф ЈУЛИЈЕ АНДРАШИ 179 -аикада не би Србпма опростили што су узели већи део Босне и Херцеговине. То је био нолитички рачун Андрашијев. А њега је ватрено помагао тадашњи аустро-угарски конзул у Београду Венијамин Калај. С тим планом Андрашијевим упознат је био и Бајст, који рече: да „ова идеја обећава много“. Али Андраши не покуша да је оствари, јер се бојао да тиме не заплете одпосе према Пруској. Француска и Енглеска имале су да склоне Турску, да уступи Босну и Херцеговину Србији и Аустро-Угарској. За ову услугу, бојао се Андраши, могла је Француска тражпти од Аустро-Угарске, да је помогне у спору са Пруском — а то ни по коју ■цеву ни.Је хтео Андраши! То је, по уверењу биографа Андрашијева, омело цео овај план. А од каквог формалног предлога српској влади о томе, који она није хтела усвојити, већ га одбила, вели Вертхајмер, ннје било ни речи! За сва ова тврђења, биограф Андрашијев, позива се на. аутентичне документе, којима се одиста може вера поклонити. То је опет, овај план о деоби Босне и Херцеговине, могла бити једина политичка погрешка, коју би учинио гроф Андрашп, јер биограф његов не налази никаквих ни политичких ни личних недостатака овог одиста великог маџарског државника. Шта би било да се којом несрећом остварио овај илан Андрашијев, пита се преплашени биограф? Створила би се велика југословенска земља, која би била и остала неирпјатељ Маџарске! Андраши и Калај изменили су из основа своје погрешне концепције Источне политике. Из свега што смо испричали о спољној политици АустроУгарске за читаоца је очевидно, да се јасно оцргавају два правца, с два представника — Бајстом и Андрашнјем. Нешто из страха за опстанак дуализма, који је тако лепо осигурао превласт маџарскога племена у Транслајтанији, а нешто из личне и националне сујете, Апдрашије био одлучан противник политике Бајстове. Овај је хтео реванш Пруској и стога је радио, да се дође до савеза с Француском, а Андраши је свим •силама радио нротиву тога савеза и хтео је пријатељство с Пруском. Борба се између ова два нравца п њихових представника све јаче развијала, докле није 1870 г., када је букнуо рат ируско француски, достигла врхунац и свршила се победом Андрашијевом. Свима се оруђима служило у борби — личностима, штам-