Delo

192 Д К Л О да је Србија нзгубнла веру у словенскн комитет н да he на даље слушатп само савете аваничне Русије**.1 У ннсму Карцову од 25 окгобра 1876 годнпе, Н. П. Игњатијев описује Черњајева са неколико потеза, који су му дивно испали за руком : „Черњајев је мој друг нз војне академије. Нико боље од мене не иознаје његове личне особине и недостатке. Оп је урадио тудо н наиравно много погрешака. On Га snri'ait et il ne pourra jamais se maintenir ii la hauteur ou notre prese Га placć, алн ипак за то, он је — по чудноватом стицају прилика — постао некакав мшски народни херој. Није наше, али би требало желети да му можемо отворити очи, да му иомогнемо ако узтреба, и да га уразумимо. Ко је вешт, може врло лако на њ утицати. Како се мени чини, он је пао у рђаво друштво, а интрпгантп су му везали и ноге и руке. Треба нам желети да га видимо што пре на доброме путу. Он грдно одговара за скорашњу штету, коју је нанео Србији а није постигао смер“. После одсудних ђуниских дана, М. Г. Черњајев се бавио неко време у Београду. Са српским министрима био је сасвим прекинуо односе. У ваздуху је мирисало нешто налпк на државни преврат. Милан се свађао са скупштином и мислио се њој одупрети помоћу руских добровољаца. Планове те врстеКарцов иребриса категоричпом изјавом: да се аисолутизам не може основати на туђинским бајонетима. Први нут сам ја сам видео Черњајева у копсула^у. Он је кукавно изгледао, био је као изгубљен. Дражио се и љутио због некаквог добровољца, који је у пијаном стању пуцао на некакво Српче и ранио га. Он се затим јуначио, тешио се надом, да ствар словенскога ослобођења није пропала, да he је он најзад извести до краја итд. Али нека тамна сумња као да му је говорила, да се пало, и да се тај пад не може ноправити. А пало се са такве висиве популарности, о каквој се после Кузме Минина, у Русији не памти... У брзо Карцову је пало у део да саопшти Черњајеву царску заповест, по којој му се закраћује повратак у Русију. Када је дошао у Београд и када се уверио о неупотребљивости српске народне војске, Черњајеву, строго узев, била је дужност да Србима саветује да не ратују. Али је он собом 1 В. КарцовЂ, Семт> л1т> на БлижнемЂ Востогћ. Стр. .51—52.