Delo

216 Д Е Л 0 путем регулише љеиу употребу. Вредност законодавства штамие зависн једино од иравосуђа како се оио уреди, а правосуђе мора да се ирилагођава према кривицама. Штампарске кривице могу се поделнти ua две врсте: кривице протнв лица и кривице иротпв политичких стварп, или крпвпце због мишљења. Штампарске кривице учињене према лицима то су: увреде, клевете, уцене и т. д. Ово су кривице из оиштег кривичног права, и имају се судитп по општем кривичиом ираву. Уосталом, ue ностоји никаква разлика између увреде и клевеге, која се учинп путем штампе или у другој каквој форми, осем што лист даје могућности већој публикацији. Али, било да се увреда и клевета панесе иутем штампе или јавним говором, кривица остаје иста, те мора тако и бити да нодлежи истој законској санкцији. Права је аномалија, која се тешко да појмити, а ueмогуће је бранити, што је створена у нашем законОдавству једна посебна категорија за ову врсту кривица. Угледање ua француски закон о штамии у овом погледу остаје погрешка, па ма она била учињена и но угледу француског закона о штампи. Злоупотребе учињене путем штампе или иутем речи непосредно долазе под редован суд. II ту нема и не треба чинити никакву разлику. Но, правилно је и то, да казна буде сразмерпа не само према тежини кривице, већ и према њеној иубликацији. Онај који оклевета и увреди пекога па улици и онај који то учини путем штампе у неком листу, чине исту крпвицу. Али, тежина неправде, која се наноси оклеветаном лицу, није иста кад се кривац обраћа десетини лица на каквом скупу или стотпнама читалаца. Наш Закон о штампи, од 1904 г., казни за клевету затвором од 1—12 месеца. У Енглеској закони су страховити за клевету пошто с казнама иду до нотпуног уиропашћавања кривчевог. Овим мерама енглеска штампа има да благодари што је данас тако достојанствена и што ужива толики кредит, који јој даје прво место. Сасвим се мора бити на чисто: нриватни живот је светпња и не треба се устезати пред икаквим репресивним мерама, које би осигурале његово поштовање. Истина, и овде има да се чини разлика пзмеђу грађана чији је живот строго нриватан и грађана који врше извесне функције у нолитичком животу. Нико не мора имати чиновничких дужности. Али, онај, који то хоће и добије је, дужан је имати неокаљану нрошлост и неокрњен