Delo

ПРЕД РЕфОРМОМ ЗАКОНА 0 СЛОБОДПОЈ ШТАМПИ 21б на све што потиче од стране државне власти и неумољиво открива злоупотребе и рђаве поступке и административне власти и владе. Као сведок очевидац она бадро прати и нрича свако јутро о постуицима и обичајима људи, који су на власти, од чувара шуме до министра. Истипа, ова су изношења увек подложна сумњи и партајичности и врло ретко су неинтересована. Она подстиче страсти, мржњу, властољубље, прохтеве, коју су у непрестаном рату, а пи тачност ни иравда пе чине саставни део њен, али и ова неправда чак је заштита. Добро ]е да над онима, који су у власти, увек стоји ово шпијунско око, које he их спречавати, да не чине зла, самим тим што их она гледа. Али, нека би они који управљају били и свецп, нека би били генијални људи, непорочнп и изузетне врлине, добро је да има бадре и слободне критике и контроле над свим оним што они раде, и добро је да они осећају ту контролу. Извесно је много лакше владати у тишини и засенку. Може се чак и признати, да су радње без сведока и услова брже и од јачег дејства, но оне које се дискутују са резонпма и објашњењима, али не увек носе собом и случајности, јер се никад далеко ноћу не иде по мраку а да се не закачи за какву препреку и да се не наиђе на какав амбис. Роаије Колар имао је, дакле, право кад је рекао: добро и зло у штампи обоје су нераздвојни, стога до данас и није нађен режим који би за њу био угодан. Но искрености пије никад ни било о штамни, а вероватно да неће никад ни бити. Најбољи режим био би, који би се прилагођавао приликама: слободап и либералан кад за поредак нема никакве опасности, строг за време криза. Може бити, да би идеалан режим био воља једног интилигентног и шире образованог човека, опако нешто као што је то замишљао Ренап, што би се могло очекивати од „једног доброг десиота“, а кога поштени људи почпњу да прижељку.ју у својим жељама. Он бн одмеравао слободу штампе према користи добро схваћених државних интереса и грађана, а његова, ни чим неомрчена, правичност вредела би боље у сваком иогледу од случајне и ирименљиве правде поротника, која је обично подла и кукавичка, по боља од редовних судова. Али, на жалост, „добао деспот“ остаће само личност из снова. На држави лежи, да процени користи и оиасности, које собом доноси слободна штампа, њој и нрииада, да закоподавним