Delo

•234 Д В Л 0 живот којн нз њв извире. Страх бп вас подишао н сам бн побегао од вас, кад бпх вам причао о дубини н тајанствввости прпроде. Но ја то пећу, нрнјатељи моји, не. Ннсам дошао да улевам у вашу племениту душу страх, но дубљи светски смнсао н храброст. 0 човеку hy да вам говорп, о цару земаљском, човеку. Нпшта ua овој иланети нема чуднпје, о чему бих вам могао говорптп, нншта сложеније п фантастичније. 0 ночетку човека? Да пе нитате о томе мали мрави? Ја се бојнм да ме о томе гштате. Мп људп увек морамо да нитамо о ночетку свега онога, о чему се говори. Мн смо песрећни за то, што то пнтање не можемо нпкад да нрећутпмо, да скрпјемо, нп од себе ни од других. Да лн сте и вн, мрави, те исте cpehe, те нсте несреће? Повесница наше прошлости почиње с пародом, не с човеком. Стотпне држава, мравнњака, дизани су и рушени пре uac, — н то је оно што нам повесница зна рећн о прошлости. Но о првом почетку живота ua земљи, и о првом импулсу, који је претходио томе почетку, ми људи смо у великој пеизвесностн. Какво је било лице земљино онда, кад је се наш херојски прародитељ на њој пробудио, какво ли је било сунце, какав ли ваздух и вода, какви ли биљни и животињски другови нашег прародитеља, какав ли пак сам његов изглед, лик, — то бисмо ми људи радо хтели знатн. Ми бисмо хтели да преставимо себи онај свечани дан, кад се на бујном, младачком крилу наше мајке земље родио праотац нашег рода. Хтели бисмо да га видимо као цара свега живог око њега, како се усхићава пеописаном бајношћу лепе девојке Земље, из чијих се пуних и свежих груди он хранио слатким соком. Хтели бисмо да ирисуствујемо првом јутру, кад га жарки зраци сунца буде из здравог сна. Хтели бисмо да откријемо тајне његовог примитивног духа и срца. Хтели бисмо — и на томе остајемо. Не остајемо ми прн првој жељи за то, што хми тако хоћемо, но што морамо. Неизмерни су трудови наши из столећа у столеће, из године у годину, да откријемо нашу колевку, да фиксирамо нашег праоца, да осветлимо далеке тамне пределе ирапрошлости, по којима се не ходи два пута. Ми покушавамо можда не могуће, но ми ипак покушавамо. Ми покушавамо да што више приближимо себи оно, што се све више удаљује од нас. Где је клупче по-