Delo

236 Д Е Л 0 И оиет се спуштао, н опет демант. II опет је, мали мрави, 6оговала мпсао моја, уморена н увређена. Једнога пролећа, кад је мнсао моја оздрављавала, ја сам лежао у травп, под сунцем. II мисао моја, измамљена супцем, уснрави се у својој болеспичкој иостељп и на моје пзненађење, управн овакво пнтање ирироди: — Кажп ми, добра природо, колико има у тебн рукотканнх храмова? Кажп мн и излечп ме, — гле, ја болу.јем за то, што не могу да нх нзбројим. Ја се уплаших од овог изненадног нитања моје мисли, и побојах се, да је нештедна нрирода својом увредљивом иронијом опет не свали у постељу. — Не зови ме добром, одговорп природа, јер ја сам само ткаља добра. Не нптај ме о броју мојих рукотканих храмова, јер ја ти не могу казати нстину у твојим бројевима, а моје бројеве ти не можеш изговорити. — Кажи ми, питаше даље моја мисао, црвена од напрегнутости, кажи ми, праведна природо, где се налазим ја у ткиву твојих храмова? — Не зови ме праведном, одговори природа са истом краткоћом и с још више ироније; не зови ме праведном, јер ја сам само ткаља правде. Не питај ме о месту на коме се ти налазиш у ткиву мојих храмова, јер ја ти не могу истину казати, пошто ти не иознајеш ниједан мој крај. — Кажи ми, јецаше даље моја мисао, бледа од изнемоглости, кажи ми, лепа природо, бар један крај твога ткива. — Не зови ме лепом, одговори природа с дивљим смехом, јер ја сам само ткаља лепоте. Не питај ме ни о једном крају моме, јер ја ти не могу истину казати, пошто су моји крајеви и сувише везани један с другим, да би их ти могао распознати, и сувише сродни са средином, да би их ти могао разликовати. Ах, мали мрави! И не дослушав овај одговор, мисао се моја заогрну тамним велом и спусти се у постељу, и болова још до једног пролећа. 3. Проповед о бојазни од смрти. Ходећи међу људима, мали мрави, прикључих овб. Фанаилов отац упита једнога дана: — Фанаило, сине мој, колико је часова?