Delo

ЈУТРА И ВЕЧЕРА 237 — Сад he дванаест, оче. — Фанаило, сине мој, то је мој час. Питај ме брже што имаш— ТТТто се људи, оче, боје смрти? — Који људи? — ТПто се безумни, оче, боје смрти ? — Они то сами не знају. Они се и не боје, но животни иинстинкт који је у њима. — Ко зна за њихов страх? — Онај, ко располаже њиховим животним инстинктом. — Што се умни, оче, боје смртп? — Фанаило, сине мој, колико је часова? — Сад избија дванаест. Што се умни, оче, боје смрти ? • ••••• * Фанаилова мајка упита једног дана: — Фанаило, сине мој, колико је часова? — Сад he дванаест, мајко. — Фанапло, сине мој, то је мој час. Питај ме брже што имаш. — Што се људи, мајко, боје смрти? — Који људи? — Што се умни, мајко, боје смрти? — За то, што желе бити умнији а сумњају, да he им смрт моћи више казати о животу, но што им је живот могао казати о смрти. И у колико је већа њихова сумња од њихове наде, да he им сазнање у смрти решити загонетку живота, у толико је већи и њихов страх од смрти. — Што се нраведни, мајко, боје смрти? — Фанаило, спне мој, колико је часова? — Сад избија двапаест. Што се праведни, мајко, боје смрти? * Фанаилова сестра упита једне ноћи: — Фанаило, брате мој, колико је часова? — Сад he дванаест, сестро, — Фанаило, брате мој, то је мој час. Питај ме брже што nM'aui. — Што се људи, сестро, боје смрти? Који људи?