Delo

НЕОВИТАЈШЗАМ У САДАШЊОЈ БИОЛОГИЈИ 259 не може бити без физичке енергије. Без примене физичке енергије не може се бити ни онда, кад не прелази стадиј.ум унутрашњи (мисли), јер се и сама асоцијација, ко.јом се вежу две преставе, које се не налазе на идентичвом месту, треба и захтева за спровод и одговор енергије. Макако се овај појав рашчланио, у континуиране или пекоптинуирапе фазе, ииак он показује у сваком случају, да је нрво стање, осећање иотреба, ирави узрок потоњем н то прави узрок због садржаја енергије, а он, као узрок, одликује се и тиме, што ироизводи (ствара) сходно. Коптинуирани регулатор свију појава у организму је осећање (чуство), стање субјекта, које се одржава кроз све фазе какве радње илп веза радње као узрок који дејствује, као causa officiens finalis уједно, дакле као causa finaliter efficiens. Асоцијацијом осећања потребе са средствпма, којим ће се та потреба задовољитп, ствара се под судом, и суђењем се долази до тога, да ли ће средство задовољптн потребу или не. Дакле стварању сходности или сврховптости је принцип пси'хични, акт суђења, принцип суђења. Тај начин стварања сходпости показује се и код органа и њиховог иостанка, јер ми видимо, како ткиво, које је било из иочетка једнако (хомогено), постаје јасно као стакло или нигментирано до на.јдубље црпине, затим еластично, а може да узме и друге форме. Та хетерогеност органа, који су срество за целину, не може се објаснпти механизмом, него захтева анимистпчко, субјективистично, психолошко егоистпчно тумачење помоћу принципа суђења. Кад посматрамо постанак сходних органа, долазимо до врло важне теориске појаве, наиме до срества и употребе срества. Тај појав манифестира се у томе, што, при иостанку сходностп, организам има на расиоложењу материјал, којп нреставља срества за избор, којим ће се испомоћи при каквој конкретпој потреби. Та срества односе се према способности организма, да њнма располаже, као уметничко сресгво према сиособпости човека. Она нису одређена унапред пего случајем, ирема потребама поетају срества. Органи за жвакање код инсеката постали су из екстремитета; то се односи на све аналоге органе као што су и крила. Срества нису случајна него је случајност коинцпдентност са смером и потребом. На основу таких назора долази Паули до тога да тврди да је сума изума каквог организма једнака суми филогенетских животнпх искуставаи тпм, својим искуствима, који се манифестирају у органпма, оипсује се телеолошка способност. 17*