Delo

•258 Д Е Л 0 Уметнички сходнн продукт разлпкује се од ириродног органа у томе, што ннје незан за тело и чини нам се зато, да се ue може упоредити с прнродипм. Али уметпнчки продуктп ппак припадају овом реду сходпих нојава, јер имају карактер рацноналностн, којн прниада и свим другим сходпим појавама, а добнвају уједно највишу теорпску важност, зато што о it.iiхову постанку имамо 'потпуну пзвесиост, која се не може ннкаквом хнпотезом оборпти. Уметничкн сходцп нродукат постаје услед сопствене, пластнчпе сиособиостп жнвог организма, као нродукт радње, чпје су покретие снле нснхолошкн факторн. Психолошки с.у фактори они, којн два члана радње, мислп и радњу, везују иироузрокују. И сад наетаје иитање : да ли да се све форме сходннх нојава сведу на сопствену способпост жпвог организма, изузевши органска оруђа, органе, за чији постанак још тражимо објашњења, ако не примимо Дарвнново тумачење. Егзистенцијом Дарвинове теорпје постаје проблем: да ли у свету има двојаке сходиости, нанме живо биће с органима и фпзнолошке функције с радњама и мислима. Обе врсте сходности имају карактер рацпоналности; али она прва треба да захвали за свој постанак случају (селекцпјн), а друга једној нманентној способности психолошке природе у органској материји. Или има само једиа врста сходности и Дарвинова теорпја је лажпа, нетачна. Паули се одлучује само за једну врсту способности и мисли да постоји само једна способпост да сходно ироизведе и да је та способност психичној сфери иманентна. Произвођење сходних појава треба овако да се збива. Појав нропзвођења вољне сходности (сврховитости у правом смислу) без сумње је активан. Он је једини, коме се управо активност може приписати. Појам активности је уопште узет из суштпне радње (Handlung). Сваки појав радње иде uo парадигми стварања и извођења сходности. Радња је телеолошки акт. Стварање сходности састоји се у активној синтези или асоциацијп двају искуства т. ј. оног о потреби и о среству, којим he се та потреба задовољитп. Порекло овог појава лежи у чуственом (емоциалном) стању организма, које ми називамо потребом (Bediirfnis), јер је скопчан с каквом жељом и одбраном. Та потреба, која или спољашњим или унутрашњим дражима настаје, показује карактер напона (Spannung), који мора да дође до неке висине, да изазове последице; тај напон или напетост као и последица, којом се рад врши, показује да ово душевно стање