Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 4б1 — Куда? Куда, Марија? — упита је он, сетно се смешећи. _ *— Не знам... куда му драго... — одговори она неодређено и не размишљајући — свако својим иутем, као до јуче... Јуче смо се састали — рече он благо. — Како би било да се растанемо?.. Да пођемо свако својим путем?.. — Састаћемо се сутрадан опет — и његов глас био је тако мио и тако тужан! — Ти мпслиш, Марко? Ти мислиш? — упита она са зебњом. — Да је тако суђено. Суђеноје било да се јуче састанемо; суђено ће бити да се сутрадан састанемо. Нека сила, која нам је непозната, која је изван нас, која утиче на нас, ма да је не знамо, саставила нас је јуче; она би нас саставила и сутра. Покоримо јој се, Марија. — Али шта ли ће то бити, Марко? Каква је то сила? упита она обузета неким тајанственим ужасом. — Марија — рече он озбиљно. — Ти знаш, ти си чула да је страст изван обичних граница живота; ти си чула и видела да она гони душе и људе да прекорачавају све законе, све дужности, све заклетве ; ти си видела и чула да она умножава и узвишава живот. Дакле, Марија, ја мислим да је веома тешко вратити се, кад се једном прекораче уобичајене границе; ја мислим да је душама и људпма готово немогућно вратити се у друштвени ред ствари. када пренебрегну дужности, погазе заклетву и прекораче законе; ја мислим да животу, који се дотакао врхунца страсти, није могућно спустити се у велику, студену и нему низину. Он је рекао своје; и сзе што је рекао имало је печат суште и необориве истине. — Према томе... — рече она — према томе, ко год је једном згрешио мора, да би био кажњен за тај грех, грешити непрестано ? — Да, Марија, мора грешити, али грехом који нема дражи, грехом, којим кажњава себе самога; ја верујем, ја сам уверен да је ово казна. Заћутали су као да их је притиснуо неки сињи терет. Жена је оборила главу на груди а рукама обухватила колена. Ни најмањи ветрић не подухиваше у тој гробљанској атмосфери, ни једна мушица не зазуја, нити се чуо гдегод човечји 29*