Delo

Књига 62. СвЕСКА 1. Д Е /1 О Ј А Н У А Р 1912 Г О Д И Н Е У СТАРОМЕ КАШТЕЛУ Тога језивога сутона при западу није се сунце показало, али на мјесту, гдје ће да утоне у море, било је небо у пламену боје задоцнила лишћа на виновој лози у позној јесени. Олуја је била необична, заметала се у судару двају противних вјетрова, што се очајно боријаху за првенство. Мајка је забринуто гледала кроз ирозор у олују; ја сам се купио око њених скута и замолио је да ме подигне на столицу да и ја кроз стакло гледам на море. Пучина је била у густоме диму, а отргнути и побјешњели валови, који се међу собом боријаху, удараху свом снагом у истрошене, поткопане бедеме нашега Каштела. Затим долажаше удар за ударом, мукло, немилосрдно, убојито ... Мајка и ја гледамо и — ћутимо. Над нама неки језиви, одјелити јаук хучи и испуња побожним страхом наше душе. Ја се подајем олуји и, у дјетињој уобразиљи, видим у раскиданим облацима, који јуре на западу, уобличене, искрснуте свете иконе. Тугаљиво погледаше на ме и — пројурише ... Наједном удар вјетра помамно навали, потресе Каштелом и махом раствори прозоре. Мајка ме закрили и тражи помоћи. Отац и старија браћа пожуре да причврсте расклимане капке, л дјед на вас глас Богу се моли. Ноћ се шуња по тамним ходницима и одајама, и са тмином долазе јачи гласови ноћи и олује. Сједимо на окупу око камина, ватра тек што живи, а лампа шкиљећи једнако дрхти. Ослушкујући олују, страшимо се и стрепимо, а одјелити, болни, очајни фијук држи наше душе у једноме одређеноме саосјећању. Потражих мајчину руку и осетих се — сигурнијим. 1*