Delo
470 Д Е Л О Г. Ракић је свуда такав: без ларме и јаука. — Овакав песимизам има нечег поносног што импонује; отуда је он и симпатичан. Ја необично волим ту отменост Ракићеву и његову субјективност. Г. Ракић схвата поезију као израз неке интимности за коју широк свет нема велики смисао и интересовање, али он сматра и живот сувише личним, тако да му је мило што нема велике заједнице и сличности са осталом средином. Доиста, особитост је одлика модерних песника. Они хоће да буду целина за себе, да значе нов осећај и нову форму. Ја разумем ту тежњу и одобравам је. Потребно је бити увек нов, одликовати се јасно својим особинама од осталих; осећати на особит начин. То је потребно стога, што се на томе савршенијем издвајању примећује процес развијања и напредовања. Треба бити у једном правцу далеко развијен ма и по цени великог недостатка на другој страни; треба дати унутрашњем животу нов облик, дати му и нову садржину. Личности само на тај начин имају интересовање за нас, ако су оригиналне и нове и увек с извесним савршеним особинама; без њих оне припадају пространој маси сивој и једноликој, која неопажено промиче поред нас. Само са тим јасно издвојеним одликама поезија и живот указују на пут који иде кривудавом линијом, али стално на више и напред. Г. Ракић обележава тај пут својом поезијом. Он, тежећи да се одвоји од своје средине, иде на другу страну. То је његова одлика. За г. Ракића постоји само посебан живот, живот кроз који пролази појединац развијен да постоји за себе. Он не воли груписање и заједницу; воли увек да је сам и да буде само посматрач друштва и природе. Отуда је његова поезија низ импресија из живота и природе; али су ова опажања верна и песничка, тако да она карактеришу његсву личност. По њима се г. Ракић одваја од других песника свога времена и своје средине. Али г. Ракић воли живот у двоје. Тај други учасник у његовом животу јесте његова драга. Но како је ипак оригиналан овај однос њихов! Љубав је за г. Ракића само Stimmungselement; она га покреће на нова расположења; ствара му нове осећаје. Некада љубав дође да му изазове низ мрачних слика и да у њему још јаче узбуди песимизам, други пут је она повод ведрим и лаким расположењима. Али варијације су многобројне између тих двеју крајности; оне су управо сличне оним проме-