Delo

ПЛАТОНОВА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА 49 оно у другом неком свету добро he добити своју награду, а зло примити заслужену казну. Кад се врлина састоји у оживљавању и хармоничном остварењу сопственог бића, тежња ка тој врлини доводи до непрекидног и сталног бављења човековог са његовом унутрашњошћу, до ослобођења од свеколиког притиска друштвене околине. И ако ова код јужних народа има необично велику моћ, ипак је она баш V многим истакнутим личностима наишла на снажно контра дејство. Услед преношења животног задатка у унутрашњост човечију постаје главни циљ живота, не другим људима допасти се\ већ самом себи, не изгледати добар, већ то у ствари и бити. Као што овај обрт ка сопственом бићу чини живот самосталним и истинигим, тако исто му он отвара и изглед на несравњиво вишу срећу, на праву радост. Снажна и срчана природа Платонова не одриче се ниуколико среће, али она не гледа срећу, као што то гомила чини, у догађајима и успесима спољним. Потражити срећу у самом раду, у кретању, то је сад допуштено кад се суштина животног рада пренела у чисто унутарњи живот. Главно је оживети целокупни круг људског кретања и свеколику разноликост довести у хармоничну целину. Од успеха у том правцу зависи и успех или неуспех нашег живота, а у исто време и наша срећа и несрећа. Јер по Платону све што постоји хармонично и дисхармонично, све то јасно схвата и снажно осећа човек и то осећа га онако, како у истини постоји. Право душевно стање налази израза у радости и жалости; правичност производи својом хармонијом у исто време и блаженство, једну срећу далеку надмоћнију од сваке друге среће, док неправда са својом дисхармонијом, својим растурањем и завођењем сопствене природе наше ствара несношљиве муке. Ова нераздвојна веза између кретања, делатности и среће преставља врхунац мудрости једног за живот способног народа. Го је у исто време и идеал, коме је грчка философија тежила до последњег свог даха. По том учењу срећа преставља природну последицу делања, а не покретни мотив његов. Свака ситна борба за награду одбацује се тамо, где добро има своју вредност у себи самом, у својој унутарњој лепоти, тако да сам поглед на њу човека усхићава и причињава му радости. Засновати тако срећу у унутрашњости човечијој, значи у исто време и сломити моћ судбине над човеком. Никаква беда и никакве супротности спољних прилика не могу овде променити унутарње стање живота, остваДело, књ. 63. 4