Delo

ПЛАТОНОВА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА 51 мена нојава не знају ни за какво посгојано добро. У тамну празнину чулности, где смо сатерани, блистави свет истине баци тек по коју пролазну сенку. Кад нам размишљање сад укаже пут, којим се можемо ослободити тог положаја, зар не треба храбро да збацимо са себе све што нас везује за свет привидности и ништавила? А везује нас чврсто све оно, што се у том свету цени као добро : лепота, богаство, телесна снага, отмено сродство итд. Ко је пријатељ истине мора се свега тога ослободити. Душа се осећа у телу као у тамници или гробу. Одатле је може само спасти избегавање сваког уживања и похоте, бола и страха, јер баш ти је афекти окивају за тело и обмањују је, износећи јој чулни свет као прави и истинити свет. Душа се не може међутим ослободити тих афеката све док обични удари судбине утичу на њу. Она треба према њима да постане потпуно равнодушна и да потражи срећу искључиво у душевној делатности, т. ј. у сазнању онога што је истинито и битно. Сваки удар судбине одбија се потпуно од једне ваљане и добре душе, која зна за вечита добра. „У несрећним случајевима најбоље је понашати се мирно и не узбуђивати се, јер нити је тада јасно, шга је добро, а шта зло, нити пак неко добија тиме, што ће примити ту ствар к срцу, нити најзад људске ствари заслужују, да се човек с великом ревношћу о њима стара“. И кад несрећна судбина снађе друге, не треба јадиковати као жена, већ храбро помоћи несрећноме и подићи онога, који би пао. До потпуне победе долази само онај, који сав осећајни живог остави на страну и храбро се издигне над светом људских радости и патња. Кад се тако одвоји живот од чулног бића, смрт губи од своје грозе и страха и на против баш постаје „ослобођење од свег лутања и неразума, од страха дивљих страсти и свих других људских зала“. Само души ослобођеној од тела открива се потпуна истина, јер само чистота сме чистоту да додирне. На тај пачин као главни задатак философије истиче се ослобођење од свега чулнога, спремање за смрт. Философија преставља сад буђење из тешког сна у јасну светлост, повратак из туђине у своју постојбину. То је бежање од света у пуном смислу речи. Али разуме се између овог Платоновог бежања од света и средњевековног постоји знатна разлика. Само чулно биће као такво напушта се, а не свет у опште, и вечито биће, за којим се жуди, не налази се у даљини с оне стране света, као предмет један, у који се с надом верује. већ оно обухвата и себи сродну душу и у овом свету и, 4*