Delo

64 Д Е Л О класте опне стрељао из сиве зенице сјај одушевљења или гнева, или је провиравала дубока, блага нежност. Укочена погледа, са шакама наднетим над ватру, саслушао је он Дирковичину причу, и, тек што је она заврши, он прсну у дуг и гласан смех. Из Дирковичине руке испаде вретено. Она исколачи очи, потом се зарумени од гнева, али не прасну, уздржа се, и место да прекори госта за смех, она узвикну: ЈБудвиса, дај-дер чај! Па додаде: Ево, господине Анджеју, уставите чајем свој смех. Шта је ту смешно? Ви мога дечка не волите па не волите. Радознала сам шта имате против њега ? Ренпски преста да се смеје и одмахну руком немарно. Нашто говорити о томе! Говорио сам ја вама о томе врло много, па ништа нисам изговорио. Да сам раније дошао у Онвил можда бих нешто и учинио и за вас и за дерана. Али куд heiu! Кад сам ја дошао, до господичића се већ није могло доћи, он је свршио четири разреда, свирао у клавир, становао у засебној кући, и чинио шта је хтео. Покушавао сам ја и покушавао... али... Опет махну руком и издекламова: ,Не можеш сејати њиву рђаво поорану, Ни научити дете рђаво васпитано". Дирковица се правила као и да не чује старца. Види се да је била навикла на његове замерке и пребацивања, па није марила. С помоћу ЈБудвисе метну на сто кромпире, који су се због Милордове посете прекували, а крај самовара и чаша метну комад ржанице. Примакните се столу, господине Анджеју — рече — да једемо, пијемо и говоримо о старим временима. Хвала — одговори Ренпски — ја сам вечерао. А шта сте вечерали? Као увек, хлеба и млека. Зар не можете имати чашу чаја? Што не бих? Али сам још из младости навикао да једем да бих живео, а не да живим да бих јео. Знам, знам — осмехну се Дирковица -— ви свагда мислите само како ћете дати што више свету, а сами пролазите макар са чим.