Delo

М И Л О Р д 67 Дирковица испи чај, премести се на своју столичицу крај ватре и узе вретено. Ватра је догоревала и над црвеним жаром лизали су плави пламичци. Људвиса је дремала у углу, на клупи, у дубокој тишини опет се чуло шуштање дрвећа и пљусак кише. Стари су крај пећи разговарали о давним временима, о далеком пролећу, његовим зеленим ливадама, брезовим гајевима, о води која је, под великим млином преко шумних витлова, падала пенушава, бела и хучна, о башти иза млина, у којој је лепа млинарева кћи, певајући од зоре до мрака плевила лан и поврће, садила невен и мак. Зар ви, господине Анджеју, не тугујете понекад за родним селом? — упита она. Ренпски мало поћута. Драга госпођо Аполонијо — рече — ко може побројати све жалости и јаде једнога самца као што сам ја! Моје је родно село остало далеко, а у мојој варошкој кући празно је и пусто. Само туђа деца долазе у њу... Поћуташе неко време, па ће Дирковица опет: Што се мене тиче, ја признајем да ни за чим не жалим. Сећати се понечега волим, али сам за мужевљеву кућу прирасла телом и душом. Сваки ми је кутић у њој драг и тако познат, да бих са сваким могла водити дуге разговоре. Знате ли да бих понекад ево овим зидовима захваљивала и љубила их за то што сам под њиховом заштитом двадесет година с мојим Матеушем проживела у срећи и слози, и мојега Рајмунда родила и однеговала... Мили су ми ови зидови, врло мили, и све што је у њима, свака стварчица и свако парче изгледа ми пријатељ... Ту ућута, замишљено погледаше по мрачним зидовима и полицама претрпаним лончарским израђевинама, па, вртећи једнако вретеном, чистим, звонким и још снажним гласом, мало тужно и отегнуто запева : „Захваљује бела бреза Затишју шумскоме; Ој, како ћу захвалити Усамљењу твоме. Захваљује девојчица Своме селу милом; Твоје куће и милине Богда се светлиле.” 5*