Delo

198 Д Е Л 0 примат над реалним или природом, и природа преставља само један пролазан ступањ у развићу духа. Још је у једној тачци Хегел ближи Фихтеу него Шелингу: у философској методи. Његова дијалектичка метода је Фихтеова метода супротности, тројна метода тезе, антитезе и синтезе, само што је Хегел ту методу схватио дубље и на оригиналан начин. Фихтеова метода супротности постаје код Хегела у исто доба методом противречности и методом развића. Хегел на име држи да је супротност првобитно нужним начином у исто доба и противречност. Овим се тврђењем Хегел разликује од свих ранијих рационалиста, изузевши можда Хераклита, и стоји, може се рећи, у том погледу усамљен. Он тврди, да став идентитета и став противречности нису основни закони мишљења, већ да мишљење у основи не само што може него и мора замислити јединство супротности или противречност. Али противречност тезе и антитезе мора да се избегне. То избегавање противречности јесте стављање нечег новог, стављање јединства тезе и антитезе — њихове синтезе. Али како сваки ступањ апсолутног садржи у себи и своју супротност, то синтезом добивено јединство тезе и антитезе постаје новом тезом, која себи на супрот ставља нову антитезу, а ова супротност преставља нову противречност, која мора да се избегне новом синтезом, ова пак постаје новом тезом и т. д. док се не дође до ступња појма, који преставља јединство без супротности или последњу, разрешену, завршену противречност. Стављање антитезе на супрот тези јесте негативна страна дијалектике, а разрешавање једне противречности синтезом јесте њена позитивна страна. Негативна и позитивна страна дијалектике сачињавају ум, моћ стављања и разрешавања противречности. Разум је пак моћ, која остаје при чистој супротности, која није способна да супротне одредбе схвати уједно, већ супротне одредбе у разуму остају одвојене одредбе, одредбе које немају никакве везе међу собом. Помоћу ди ј але ктичке методе идеално се развија у множину својих момената. Скуп свих тих момената чипи апсолутно биће. По Хегеловој концепцији апсолутно биће има разноликост и множину у себи самом, то су његове иманентне одредбе. Овим се апсолутно Хегелово разликује од апсолутног Шелинговог. По Хегелу код Шелинга је апсолутно биће као из пиштоља избачено, оно је ноћ у којој су све краве црне. По Хегеловом систему све се своди на то, да се апсолутно схвати не само као супстанција, већ и као субјект,