Delo

200 Д Е Л 0 сасвим равнодушно, да ли их неко опажа или не. Тиме што чулна свест верује само у егзистенцију непосредно датога, она верује само у егзистенцију појединачнога. Међутим на овом ступњу наша свест не може да остане, јер чулна свест сама себе уништава. Тиме што чулна свест тврди: сад је подне, овде је дрво и т. д., а место подне настаје поноћ, место дрвета кућа, претвара се сад у свако сад, овде у свако овде, и на место појединачног јавља се опште. На тај начин чулна свест прелази у опажајну: чулни предмет постаје ствар са особинама. Међутим свест ,не остаје ни на том становишту, зато што долази питање: шта је ствар? Ствар има извесне особине: је ли она сума особине или не? Ако је ствар сума особина, онда нема ствари, ако је пак различна од особина, она онда није ствар која има особине. Даље, свест мора да замисли разне ствари, које се налазе у вези међу собом, мора да замисли битне и небитне ознаке ствари, чија је разлика релативна. Да би се избегле ове противречности свест мора да замисли ствар као нешто што је услов особина. Тиме се пак ствар претвара у суштину или у оно што условљава особине: сад се ствар преставља као снага (Kraft), а особине као манифестац иј а (Aeusserung) снаге. На овом ступњу ми смо у сфери разума, пошто је разум моћ која, тражећи сличности и разлике међу стварима, објашњава ствар. Али на овоме ступњу разума^ наша свест не може да остане. Ми можемо на име да схватимо одност међу силом и манифестацијама њеним само као однос закона: снага је везана са својом манифестацијом законом, закон је оно што чини биће снаге. Међутим закон је нешто што припада самој свести, нешто што се да само појмити, а не и опазити, он је оно што јенадлучноу чулноме. Схватајући закон свест дакле схвата саму себе, и издиже се тиме на ступањ самосвести. Прелазећи опет три специјална ступња, самосвест се претвара у ум (Vernunft), чији се ступњеви развића више не ограничавају на индивидуални, него обухватају и колективни дух. Ступњеви ума, који претходе апсолутном знању као завршном ступњу у развитку духа, по Хегелу су: умна свест (Vernunftbewusstsein), моралност (Sittlichkeit) и религија (чији су специјални ступњеви природна религија, уметничка религија — у коме је обухваћена и уметност — и откровена религија). Религија чини непосредни предступањ апсолутног знања, и то као откровена религија, јер се у овој садржина апсолутног знања јавља у облику нечега наметнутог, с поља откровеног, у облику