Delo

204 Д Е Л О Чисто биће не може даље да се анализира, оно је прва категорија или прва одредба апсолутнога у области апсолутне идеје. Чисто биће је најапстрактнији појам нашег мишљења. Кад се апстрахује од свега што постоји, од многоструког и разноликог (квалитативног и квантитативног) бића, остаје само мисао нечега, егзистенције без садржине. Та је мисао мисао чистог нешто, и тим појмом мора мишљење да почне, то је прва његова етапа. Али чисто нешто, баш зато што је без садржине, равно је чистом ништа. Према томе наше мишљење, кад почне од почетка, увиђа, да су нешто и ништа идентични. Међутим мишљење у исто доба увиђа, да су нешто и ништа и различни: јер се нешто разликује од ничега тиме што има егзистенцију. Дакле мишљење одмах у своме почетку наилази на једну противречност: с једне стране оно је принуђено да тврди, да је нешто ништа; а с друге стране да је оно ипак нешто. То је једна неразрешена противречност, при којој мишљење не може да остане. Оно мора ићи даље, замислити јединство, извести синтезу нечег и ничег. Та синтеза лежи по Хегелу у непрестаном прелажењу нечега у ништа и ничега у нешто, у бивању. Кад замислимо, да нешто прелази у ништа и ништа у нешто, онда нема противречног идентитета нечег и ничег, јер тада нешто прелазећи у ништа престаје бити нешто, и прелазећи у нешто нипиа престаје бити ништа. Да наше мишљење има да почне са чистим нечим, које је кео такво равно чистом ништа, Хегел изводи и анализом самог појма почетка. Оно што почиње почиње да је нешто, али зато што тек само почиње, оно још није нешто, него ништа: то је егзистенција i.oja још није егзистенција. Дакле и логичком анализом самог појма почетка долази се до тога, да почетак мора садржавати и нешто и ништа. Чисто нешто и чисто ништа су и идентични међу собом и различни једно од другог. Али овај њихов идентитет и разлика не смеју се схватити као нарочити односи, који би постојали међу њима, него је чисто нешто као такво идентично са ничим и различно од њега. Однос улази у биће тек са суштином као условљеним бићем, чиме се биће и разликује од суштине. У целој збирци категорија бића нема односа, а оно што ми називамо у тој области односом, у ствари је нешто непосредно. Хегел своје категорије доводи у везу са историским развитком филозофије. По њему се људско мишљење развија почињући