Delo

МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИКА И СРПСКО ПИТАЊЕ (ОД 1875 ДО 1908) — НАСТАВАК Све ово није било довољно за Аустро-Угарску да осигура неправо стечено српско наследство. Њен положај у Босни и Херцеговини није био осигуран, а још мање њен положај у Новопазарском Санџаку. У моћ тајних конвенција са Русијом нису веровали ни Андраши ни Бизмарк. У колико је било огорченије разочарење у Русији резултатом „рата за ослобођење Словена“ и одредбама Берлинског Уговора, у толико је и у Бечу и у Берлину растао страх од панславизма. Бизмарк пише 10. септембра 1879 г. баварском краљу: „Кад је ван сваке сумње, да је руски цар преко своје воље под пресијом панслависта ипак објавио рат Турској, кад је ова иста странка од тога доба увећала свој утицај дотле да њена агитација чини данас јачи утисак на цара него пређе, треба се јако бојати, да она не успе да добије пристанак Александра за друго ратно предузеће према Западу“. Даље он каже, стално на основу страховања од панславизма, да је убеђен, да ће мир бити нарушен од стране Русије „и само од стране Русије".1 Шта би у оваквом случају очекивало Аустрију само се по себи разуме. Какву би улогу у оваквом рату одиграли Срби у судбини дуалистичке монархије, знали су и Бизмарк и Андраши, што, на жалост, нису појимали у Русији. Обезбедити велике тековине Немачке и Аустро-Угарске с једне стране од Француске и с друге стране од Русије, других Словена у дуалистичкој монархији и на Балкану, могао је само савез три цара, немачкога, аустријскога и рускога. Кад је видео 1 Memoires, р. 283.