Delo

274 Д Е Л 0 тако и од стране радника одржавани релативно добри међусобни односи, тако да тада о каквом радничком питању или покрету није могло бити ни речи. Са ступањем у снагу новчаног на место натуралног привредног поретка, прво што је измењено у социалним односима нашег варошког друштва јесте управо напред оцртани однос између рада и капитала. На место дотадање хармоније интереса између ова два фактора производње брзо се појавила јака дисхармонија у њиховим међусобним односима, која је најзад довела до знатног размимоилажења и до потпуног расцепа међу њима. Повод томе лежао је у већ наведеном факту, да је новчана привредна организација на супрот ранијем пролазном раднику, чији је рад награђиван на првом месту у натури и у разним бенефицијама моралне природе, створила најамнога радника, чиме је однос између рада и капитала настављен на једну чисто трговачку, место раније моралне основе. Тиме су разрушени сви они социалноетички елементи који су одржавали хармонију у њиховим међусобним односима. Појава најамног радника била је сасвим природна последица новчаног газдинства, јер је ово системом конкуренције, који се јавља као непосредна последица његсва, увело принцип рентабилитета као једини регулатор сваког привредног делања. Тај принцип је опет истакао најамни рад као нужност закона рентабилитета. Тиме су прекинути сви ранији етички обзири између рада и капитала; рад је за капитал постао чисто срество за производњу, које он има да третира као и сваку другу робу коју купује ради подмирења својих циљева. Тај процес развитка у неколико су убрзали и сами радници, који су под притиском новчане привредне организације и сами почели да претпостављају новчани ранијем поглавито натуралном систему плаћања, и на тај начин и са своје стране допринели убрзању распадања ранијег системахармоније између капитала и рада. Услед отежаних услова за самосталан рад, положај радника све више је постајао сталан на место ранијег пролазног облика, услед чега је и пажња раденика све више била помицана са будућности на садашњост. Последица је тога била, да је радник све више био упућиван да на првом месту води рачуна о својим садањим, па тек онда о будућим иитересима, услед чега је опет питање о његовој моменталној надници добивало све већу важност. Оно је постајало у толико важније, у колико је радник био у све већој мери лишаван бенефиција у натури које је раније уживао.