Delo

X Р О Н И К А 315 листа и од 1889 до данас избор по срезовима. Теориски се оба система могу и бранити и нападати. Раније је истина било омиљено и распрострањено мишљење, да је сразмерно иредставништво и већине и мањине у парламенту политичка догма и да парламенат треба да буде верно огледало изборног тела, тако да свака ма и најмања политичка група и политичка струја има свог представника. Данас се такво математичко схвагање једног чисто политичког принципа полако напушта. Са гледишта природе функција, које има парламенат, никако се не може тврдити, да је сразмерно представништво једина логична солуција. Кад би право појединаца да бирају посланике, да имају своје представнике, било лично право, онда би могло бити речи о сразмерном представништву као једном апсолутном принципу. Али бирачко право није лично право, већ једна јавна функоија. Као што Есмен примећује сасвим умесно, право избора припада изборном телу у целини. Кад би цело тело бирало, кад не би било поделе по изборном срезовима, већина би несумњиво имала право да избере све посланике, као што има право да једног државног органа бира. Подела изборног тела на мање изборне срезове или округе је практична пстреба, из које се не могу изводити какви закључци у погледу права бирача1. И кад је тако по готову утврђено, да се не може говорити о једном систему да је демократски и у духу народне суверености, а други да није, онда је очигледно, да сами теориски разлози не могу дати превагу. И доиста баш у самој Француској ово питање је престало бити питање принципа, питање политичке догме. Оно је искључиво питање целисходности и потреба данога времена и прилика. Неоспоран је факт да су политичари у Француској подељени у овом питању, тако док су једни за сразмерно представништво, други су за номинално бирање по срезовима. Али, и то је карактеристично, свака група опредељује своје гледиште искључиво према дејству које ће евентуална реформа у овом или оном правцу имати утицаја на њену јачину и снагу. Тако, док је Клемансо као председник министарства обећавао реформу, сад је, кад је у опозицији, против Поенкаровог пројекта. Исто важе и за Мониса, бившег председника министарства. Према томе зависи искључиво од политичких прилика, од енергије владине и њене истрајности, да ли ће и Сенат 1 Esmrin, Elements do droit constitutionuel fran<;ais et compnre (1909), p. 272 и даље, где су и други разлози за ово мишљење изнети.