Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 333 Илић је изгледао беднији него икад. Имао је на себи мрк капут, прсник црн, панталоне зелене; време, киша и свакојаке прљавштине претвориле су ове бог зна чије одеротине у сиву боју која је језиво приличила његову земљастом лицу. Десна му је рука била парализована. У тупим очима отимале се последње искре свести. Али око усана играо је још презрив осмех за материјални свет. Чедомир га је волео присно. Он је у њему видео једног сапутника на истом путу, на путу у интелектуални живот, човека кога су интелектуалне радозналости, жива младост, сумње у радост која се нуди, непомирљив идеализам, неутољива жеђ за усавршавањем, сви инстинкти једне душе будне, упечатљиве и несређене обузели, занели и осудили на најболнија искуства. Престао је да пише афоризме, па се бацио на поезију. — Наука ме није задовољила — објаснио је Илић. — На крају последњег столећа научари употребљаваху методе тако поуздане; чудни проналасци, величанствена открића долазила су једна за другим; толико застора би подигнуто, толико тајна, загонетака би решено. Ми смо мислили да долази тренутак кад ће наука открити велику тајну, одговорити на последње како и зашто. Треба признати, Секулићу, наука остаде нема пред Непознатим, Неказатим, Бескрајним. Ја се враћам срцу да осети оно што мисао моја није могла сазнати. Зарија му показа један свежањ песама. Разгледао је неколике. Оне нису имале стиха, ни слика. Смисао је био редак гост његове музе. Авет лудила се помаљала кроз њих још јасније него кроз поглед песников. Он је певао Ја се смејем, морам да се смсјем; Бог је рекб: морам да се смејем. Ти су га разговори одобровољавали. Покушавао је да се метне изнад свега, да живи повучено, у себи, међу својим књигама и радовима. Седао је поново за свој сто и настављао дело О вредности живота. Неодређена слава би опет залебдела пред његовим очима. ЈБудско срце му изгледало преуско за његов сан и мисли. Поново је почињао да живи. — Је ли, зете, ти знаш француски... — приметила би му тада ташга. — Што не почнеш нешто практичније? Преведи какву занимљиву ствар. То се плаћа. Докле ћеш се, бога ти,. зевзечити са том празном философијом!