Delo

334 Д Е Л О — Зевзечи се сама! — викнуо би професор. — Геаче! — одговорила би ташта љутито. — Матора сулудо! — Немој да ми вређаш мајку — умешала би се Бела. — Иначе... — Иначе? — Чисти се из наше куће. На крају једног таквог разговора, он се реши. Он није могао издржати више. Поручи једна кола, стрпа у њих своје књиге и рукописе, узе нешто рубља, остави све друго, и више се не врати својој ташти ни својој жени. Док је Чедомир тако пребројавао своје несреће последњих година, електрични трамвај носио је другарицу његових младих дана у правцу Врачара Аница ју је чекала на капији. — Шта је с тобом, Вишња? — дочека је. — Озбиљно сам се уплашила. Нигде те није било на Скупштини. Мислила сам да си се вратила кући. Тетка ми рече да ниси долазила. Знаш ли колико је сати ? — Извини, колегинице — промуца девојка. -— Није било намерно... — Нема шта да те извињавам. Ти си овде слободна... као код своје куће. Немаш чега да се женираш. Тетка те тако воли... Него, кажем ти — подвуче стара девојка — страх ме је било за тебе. Ово је Београд, а у њему има много злих људи. Да ти се шта непријатно није десило? — Не, није ништа — насмеја се силом Вишња. — Разгледала сам престоницу. Ми смо стари познаници. Убрзо седоше за вечеру. То је била скромна кућа неког државног пушкара у пензији. Домаћица, жена преко шесдесет година, трудила се како само може да угоди својим гостима. Вечера је била обилата; било је и слаткиша, па и вина. Стари пушкар, који је задржао нешто од своје службе у војсци, трудио се да надокнади дамама оскудицу у каваљерима и био је, заиста, диван са својим нешто застарелим, гестовима и учтивостима. Пушкарка се већ бринула шта ће сутра лепо скувати за ручак, те је питала своје гошће шта више воле: киселу чорбу или супу с кнедлама, ћевап у дунсту или ћурче на подварку...