Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 335 — И једно и друго — одговарао је старац на питање. Нико нас не тера, па ћемо да једемо понајлак. У турском рату Вера Павловна, сестра Рускиња, што је волела нашу кујну, било је за чудо. Вишња је мало јела и говорила тек реда ради. Стара девојка посматрала ју је испод ока. — Нешто си невесела, Лазаревићева ? — рече јој кад остадоше сами. — Невесела! — одби она усиљено. — Зашто да буцем невесела! Стара девојка ухвати је за руку. — Слушај, драга Вишња — рече јој. — Ја знам где си била. Не покушавиј да ми поричеш: ја сам прошла кроз твоје доба. — Шта хоћеш тиме да кажеш ? — Ти си лутала по Београду, тражила си себе, своје, време што је прошло. И вратила си се несрећнија него што си отишла. Девојка покуша да не призна истину. — Веруј ми, ми смо све имале такође амбициозну младост, •срца врела, смутње првих узнемирености, девичанске наде и бескрајне снове. Све то има своје време. Али, време пролази, и једанпут дође тренутак кад треба имати куражи и прекинути накратко са тим. Кућа је била мирна. Напољу се ноћ ширила, ведра и ћутљива. Ова пространа тишина притискивала је младу девојку. Најзад један јецај затресе њене груди. — Удај се, драга Вишња — продужи Аница. — Удај се што пре. У животу су ретки поновни састанци. И затим, једно од другог растаје се, не разумевши се. После, дани и године пролазе; младост оде, брже него што се мисли, и са њом сва могућност да будемо срећни. Дрхтећи, Вишња је гледала у своју другарицу и није речи могла рећи. — Удај се, драга Вишња, не размишљајући сувише, не тражећи много. Не треба да те је страх да ћеш бити каткад ненесрећна; то је општи закон. Оно од чега треба да се бојиш јесте да не будеш... као ја, несрећна за увек. И још, свет је врло зао према онима који нису имали среће. Лампа у соби осветљавала је рђаво. По кутовима се дизао мрак. Наста један тренутак тишине. И две се жене загрлише, трудећи се да утеше једна другу.