Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 337 Стога је он сачека на свом месту и, после првих поздрава, могаде јој рећи тек: — Куда ћемо? Куда хоћеш — одговори она нешто рапавим гласом. Затим додаде блаже: — До пред вече немам никаквог посла. Можемо начинити лепу шетњу. Они ударише првом побочном улицом која је била пред њима. То је била доста широка улица која је, иза леђа Двора водила поред Батал-џамије на Тркалиште. Загасите очи девојкине севнуше изненадним сјајем. Да ли се она сети да је у тој улици првипут видела свога драгана са његовом доцнијом женом? Да ли јој се поново отвори рана коју је тада добила? Да ли осети жеђ за осветом и свирепо задовољство што су сад сви троје несрећни?... Улица је остала готово иста. Два низа сниских дућана и простачких кафана граничили су је с обе стране. Шкрипала су волујска кола. Рђаво обучени сељаци трапали су у опан цима као усред села. Тек, коњски трамвај замењен је електричним, а на пољани Батал-џамије копали се темељи неке јавне грађевине. Вишња не рече ништа. Чедомир се се свакако не сети. Ћутали су. Прођоше тако добар део улице. После се спустише преко Марковог гробља у Палилулу. Пред њима се појави широка трака Дунава. — Ти си одсела на Врачару? — упита млади човек тек да прекине тишину. — Да. Код тетке моје колегинице. — Колегинице из села?... Како ти је у селу? (Свршиће се) М. М. Ускоковић. Дело, књ. 64. 22