Delo

У Ј Е С Е Н 363 увреду, те му је узео сина! И ако је далеко, у горама, у шуми, ипак добро чује шта ми овде говоримо, а разуме све као човек, боље но човек!... Ко зна шта је он! Скините с њега кожу, па ћете видети како је налик на жену... А осветљив је и злопамтило до зла Бога! — додаде Хахак и обори главу. Тај не прашта! — Ти се, ето, Русе, спремаш на пут! — обрте се нагло мени. — Чувај се! Чувај! Медвед, и ако је велики, уме ићи тихс, као сенка, кад хоће изненада да нападне човека. Саветујем те да останеш код нас на конаку. Са њим нема шале! Некад се ни ја нисам бојао, али сад, ево погле! — и заврну рукав од кошуље. Призор је био страшан, лева рука, којом се као што сам раније приметио, старац рђаво служио, била је, почињући од лакта, осушена и танка, као кожом обавијена цеваница; око кости, скоро на врху, виле су се преостале жиле и жилице, — маса белих жилица шарала је у разним правцима. — Побио сам их много... много! — настави — и знам да ће за то они мене сад појести... појести, јер се бојим... А десило се то овако. Било је мало доцније од овога доба, мраз, запео сам самокрес на лошеве и Бог ми дао једнога великога... Превозити далеко, пут рђав, а меса, коже, утробе у једном лошу има за седам осам коња... Одлучио сам дакле да ту начиним колибицу и да метнем у њу привремено плен, док не падне снег. Рано се кренем са синчићем на посао. Дечко заостао мало, а ја идем слободно путем. Баш сам пролазио поред ивовине недалеко одавде, на брду, кад он испаде. Као пас притрча к мени и, док длан о длан, већ се исправи на задње ноге. Маших се ножа, али сам се узалуд трудио да га извадим из каније. Био је мраз, а ја, полазећи од куће, нисам га избрисао како треба после јела, те се замрзао за канију. Бог је допустио!... Обори ме, дакле, црни на земљу. Видећи да не могу победити, ја га ухватим десном руком за гушу, а леву му забих у уста, па станем викати на дечка да трчи по људе. Глупи деран прискочи и потеже својим ножићем у медведа... а ножић му ев’ оволики (ту показа прст). — Тату хоћеш да поједеш! — дрекну. „Црни“ се уплаши и побеже у шибље, а деран ножем погоди мене управо у груди, и био би ме убио, само јеленску кожу није могао да пробије. Једва су ме повратили. И ето, од како ми је он, лежећи на мени, загледао у очи, мени се замутило у души... бојим се... — додаде тихо — врло се бојим.