Delo

УСПОМЕНЕ НА БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА 367 мучном расположењу могох написати, молећи га да ме позову натраг, ако дође до чега или ако се ово стање продужи. Прође цео дан. Још ништа. Одговора нема, новине не доносе нове гласове. Тек око пет сати потражисмо нове новине и у њима нађосмо четврту депешу из Земуна од данашњег дана. Она гласи : „Јуче у подне обуставише Турци бомбардовање. Причињена штета незнатна. Становници оних кућа које беху изложене топовима, напустили су их. Књаз и књагиња вратили су се у Београд (књаз с пута на коме је био, а књагиња из Топчидера, где се била склонила за време бомбардовања). Аустријски поданици дошли су на четири пароброда у Земун“. Тако гласи ова последња депеша. На сваки начин она нас је извукла из неизвесности, те сад можемо мирније очекивати даље гласове, који неће изостати. Али, и ако по овој депеши изгледа као да се мало утишало, ипак ја држим да ствар није ни далеко свршена, нити се може као таква сматрати. Можда је посредовању страних посланика у Цариграду изишло за руком задржати Турке од даљег бомбардовања Београда. Али, да ли је тиме учињен крај ? Ко зна, да ли се до сад нису већ изродили нови метежи, да ли Турци већ не пуцају на варош? Па и ако сада дипломација узме у своје руке целу ствар, колико ће је још дуго моћи одржати у границама мира? Шта може наше правитељство тражити као удовлетворење? Да ли ће оно пристати да Турци, већ једном уклоњени с капије, ове опет заузму или ће захтевати да се они сасвим из Србије иселе? То су питања, на која се не може унапред дати одговор, али на која ће најближе време одговорити. До мало дана видеће се каквим ће правцем дипломација ударити, који ли ће ток цела ствари узети. Могу себи представити колики је страх и раздраженост била у Београду, кад су Турци почели да пуцају на варош. Шта ли су радили моја мајка, моје сестре, моја родбина? Да ли су остали у нашој кући или су се склонили гдегод ван Београда и где? Да ли су се већ до сад вратили у Београд? Бадава предлажем себи ова питања, јер то, што не могу на њих да одговорим много ме јаче мучи. Морам остати овде, док што ближе не дознам о целој ствари. Писао сам Милоју и Браци1, да желим одмах да се вратим, ако овако бурно време потраје у Србији. Видећу шта ће ми на то одговорити. 1 Пок. Милан А. Симић, мој брат од стрица.