Delo

382 Д Е Л О крате Натана, римског председника, тој је конференцији присуствовао и сам краљ Италије Виктор Емануело III. Он је био „човек који је све жртвовао, бескрајно волео и никад није мрзео“, — вели Кардучи. Херој и иницијатор ризорђимента, он је први стварно схватио идеју италијанског уједињења, које је још пре три столећа оцртавао Макиавели. Да се ослободи од јарма странаца и да изврши своје јединство Италија је нашла једног дипломату у Кавуру, једног народног хероја Гарибалдија и једног шефа у Виктору Емануелу. Мацини је био онај који је највише учинио апел на мисао и разбудио срце Италије. Сви биографи његови слажу се у томе, да што више његова личност одмиче у прошлост, његова сјајна ореола све више расте, ма да је целог свог живота носио трновити венац. Лепота овог живота и величина његове интелигенције се огледа у свима његовим моралним, социјално-политичким и литерарним списима и актима. Исписавши на борбеној застави његова покрета „Слобода, Једнакост и Човечанство“ он верује да у Европи постоји један дух, који ма да нејасно, ипак говори свима њеним становницима, да постоји извесно јединство потреба и жеља, „заједничка мисао једне универзалне душе, која паралелним путем води нације истом циљу“. Саобразно својим гвозденим девизама да је живот једна мисија, а једина врлина пожртвовање, сматрајући да је свака друга врлина егоизам и лицемерство, он није тражио у своме мученичком животу друге среће до у борби, друге радости до у жртвовању. Зато је цео свој живот провео у борби против старе окореле власничке и угушујуће Европе, стварајући нову Младу Европу, састављену од еманципованих народа под окриљем народног суверенитета. Зато се против Мациниа кренула у хајку цела Европа онога доба, нарочито онај део коме је он највећма планове реметио, део коме је врх био Метернихова Аустрија. Но поред овог најсумарнијег оцртавања Мацинијеве личности, нико је није боље портретисао од самога Метерниха, господара европске ситуације онога времена. „Имао сам да се борим“, пише Метерних у својим познатим мемоарима, „против највећег војводе — Наполеона; успео сам да сложим цареве и краљеве, једног цара, султана и папу, кнежевине и републике, инспирисао сам и кварио интриге двора, али, нико ми на свету није задао толико јада и мука као један талијански разбојник, мршав, блед, скоро у ритама, али го-