Delo

468 Д Е Л О интелектуалним особинама — у толико је у својим позоришним рецензијама посматрач, чија је полазна тачка посматрања негде ван средине о којој пише. Као такав, он је критичар, који по кадкада можда и намерно, заборави на оне класичне Фаустове речи, да и сам пакао има своје законе. Одмах после својих интензивних „Импресија из књижевности“, г. Лазаревић је пожурио да нам пружи „Позоришни живот“. У једној одређеној периоди театралног живота критика представља једну од најмаркантнијих чињеница, да се еманципација позоришта огради од оних елемената, који воде негативном резултату и неумешном или погрешном васпитању укуса, па чак — по кадкада — и нелојалним симпатијама публике. Јер, треба разликовати и дубоко ограничити диференцију између позваних и непозваних гледалаца, нарочито то код нас, где је публика још непречишћена и једним својим делом литерарно хрома. Овде је критичар ништа више, но морални аристократа. Позоришна критика, по својој интензивности, увек треба да води позитивном циљу; управо, да има резултате. Афектација је у њој ствар друге категорије. Познато је, да свако тело које прелази преко позорнице, треба да има свој ритам као и песма. Исто тако и критици је потребан ритам. Г. Бранко Лазаревић је један од првих наших модерних позоришних критичара који води рачуна о „Multiplicite đe moi“ и који покушава не само да нађе, но и да створи потребан критички ритам и да зрело схвати његов значај. Отуда, он је композитор, који је својој наслућеној композицији обележио тек почетни музични кључ — али је још не реалише. То се тек има очекивати са вером у г. Лазаревићеву композиторску моћ. И, мада је наша позоришна критика још далеко од своје жиже, ипак, имамо разлога да верујемо у B[yio убрзану и успешну њену еволуцију. Ако томе додамо још и то, да су ову врсту критике, где је индиферентност најмање потребна, раније генерације и ранији аутори несразмерно мало обделавали, онда књига г. Бранка Лазаревића означава читав један тријумф у минијатури. Када сам први пут прелиставао Жил Леметрове „Импресије из позоришта“, био сам фанатик, помишљајући о сну и о времену, да ли ћемо створити и ми кадкада што потпуније о нашој позоришној уметности. Г. Лазаревићева књига сваког нашег правог и искреног позоришног човека мора утешити својом