Delo

82 Д Е Л 0 довољна сама собом. Овај састанак беше успео. Ставила је Ренеу до знања да ће тешко ићи с његовим примањем код ње; побудила му је неповерење према његовом најбољем пријатељу; залудила га је до краја. „Мој је“, рекла је у себи, и, овог пута била је искрена у својој дубокој радости. X У 3 А м ц и. Сузана је мислила за себе да је врло лукава, и она је то била, али сувише вешто лукавство обрће се понекад против свога циља. Навикнута да меша љубав са љубакањем, она није знала за великодушност и искреност осећања у бића тако младог као што беше оно које се беше допало њеној ћуди у пола фантастичној, а у пола сенсуалној. По њеном рачуну, подмукла реч устремљена против Клода требала је да Ренеу изазове неповерење према овом човеку. Она, на против, изазва у песнику несавладљиву потребу да говори са Ларшером. Болело га је што је овај имао неправедно мишљење о Г-ђи Морен. Ко од нас није познао у својој двадесетпетој години ту жељу да наш најбољи пријатељ да у свом поштовању једно место жени којуволимо? Она је толико исто јака колико у четрдесетој години мудра жеља да се сакријемо најпре од тог истог пријатеља. Прво што Рене учини, у самом тренутку кад остави Сузану, би да управи своје кораке ка Варенској улици. Није био код Клода Ларшера од дана кац је срео Колету, и, гурајући тешка главна врата, па затим прелазећи преко пространог дворишта дома Сент-Еверта, не могаде се уздржати да не упореди ове две посете. Делило их је мало времена, али колики бездан! Младог човека тресла је она слатка грозница која онемогућава свако размишљање. Он не рече у себи да га његова богородица врло вешто води одвећ далеко, одвећ брзо. Њему би слатко само да потврди ову страшну брзину у напретку своје љубави. Та брзина му је откривала Јасније снагу. Осећао се тако лак, тако срећан, да је хватао по два басамака, пењући се уз степенице, као што је радио некад, код своје мајке, још као дете, кад се враћао из завода, суботом, пошто је добио најбољу оцену. Слуга га уведе овог пута без најмање тешкоће, али са тако отомбољеним лицем ожалошћеног црквењака, да га Рене запита: шта му је? „Је ли то паметно, господине", уздахну Фердинанд махнувши главом. „Господин је у соби већ четрдесет осам часова;