Delo

Л А Ж И 83 није спавао шест часова, него пише, пише !... Ах ! господин треба да примети господину да ће се скрхати тако... Зар не може радити по мало сваког дана, тако, лепо, као ми сви, и уживати малчице док је жив?“ Ово јадиковање паметног слуге спреми Ренеа на један призор који је познавао добро: на призор ћелије, где је владала Колета, преображене у лабораторијум рукописа. Он уђе. На кожном дивану, место љупке и перверзне глумице, вукли су се листови, бачени тамо амо и исписани крупним, неправилним рукописом имнровизаторовим. Комади исте хартије, згужвани, покривали су под. Камин је био пун раширених коректура; а, за столом, Ларшер је радио, обучен ђаволски, у упрљаном жакету, где није било дугмади; ноге је држао у отрцаним папучама; око врата је везао неку машну као уже; косе је рашчупао, а браду није бријао већ три дана. Боем, више него немаран, из првих дана његове младости појављивао се сгално у лажном светском човеку с претензијама на елеганцију, сваки пут кад год би га велики напор враћао његовој правој природи. А ови напори долазили су често. Као сви књижевни радници којима је време једини капитал и који не организују своје животе према томе, Клод је био стално у закашњењу с послом и новцем, нарочито од тренутка кад га је његова веза са Колетом гурнула у најубиственије трошкове, у трошкове што их чине младићи са љубазницима које не издржавају. Глумица је имала, поред своје плате из позоришта, двадесет хиљада динара доживотне ренте коју јој је завештао њен бивши љубазник, неки велики руски властелин, што је погинуо у једном нихилистичком атентату; али кола, букети, ручкови низали су се, тражећи банкноте и опет банкноте. Потрошио је што је добио од своје две драме, и сад је зарађивао те несрећне хартијице прегрејавајућп свој мозак у времену које би уграбио између тих порочних разузданости. „Видите“, рече он подижући своје убледело лице и стежући руку Ренеу својом грозничавом шаком, „опет на посао!...“ Треба ми да избацим петнаест подлистака одмах... Јединствен посао саПариском Хроником, новим листом на осам страна који Обри финансира! Дошли су ономад, да ми траже роман. Два динара ред. Рекох им да ми само треба да препишем... Мој брате, једне једине речце написане нисам имао... Али дође ми на ум једна мисао! Прерадити Адолфа на модерни начин, с нашим опаскама, нашом бојом, нашим осећањем средине... Има б--: