Delo

6 Д Е Л О Шта је лек томе? Шта би могло заменити парламентаризам. Ниси ваљада нихилист? — Не знам. Назови ме како хоћеш. Измењао сам све идеје. Једно је јасно: ово не ваља, и ја не верујем у политику. У овом тренутку, они су ишли дуж неког зида, преко кога су се спуштале процветале вреже од тикава. Варош се губила. Настајале њиве. Кожа се сад руменила испод отвореног дугмета. Видео се и један мрк младеж. — Ах! како је лепа — рече у себи младић и пољуби томесто очима. Кад би она била његова, мислио је даље, постао би бољи човек. Чинило му се да би у њој нашао оно нешто неодређено што је вечито тражио. Долазио би уредно у школу, задовољавао би се дивљењем деце, радовао би се што ће првог примити плату. Кад би она била његова, неуморно би радио на својој започетој тези. Шта га се тицало што не би постао професор универзитета! Она би уживала у њему, он би дао њој све што би имао, могао би обвити руке око њеног струка, завући главу међу та два санчића што се дижу под зеленкастим жакетом и љубити до миле воље њену кожу час румену, а час бледу. Дође му да клекне, да обвије њена колена и... — Куда идемо? — упита га она. Пут се био изгубио. Пред њима је стајала нека железничка пруга. На Вилинску Воду, на једну чесму где ја често идем кад сам сам. Ето, ту близу, кад се пређе ова баштованџиница, код оног долапа, под обалом. Пређоше преко пруге и упутише се долапу једном стазом,. зараслом у травуљину. Чедомир је гледао право пред собом. Обузимала га је ватра. Осећао се задовољан шго је ту, поред ње, што је она близу њега, што посматра њену уску сукњу, њену плаву косу сплетену просто. Изненадно затим, освеји га нека чама, досада, мрзовоља. Уосталом — рече, надовезујући своје мисли на разговор о политици, и покуша да се насмеје. — Мени није ништа право. Све ме буни. Нико ме не воли. Сам сам. Хтеде још нешто рећи, али осети да му глас дрхти. Једно јато врабаца крештало је лево у трњаку. Он се окрену тамо тако да се лице није видело јер се бојао да јој га покаже. Најзад се савлада и рече: