Delo

Д Е Л 0 ;е своју чистоту; она, моја највећа светиња, била је окаљана прљавим нагоном једног празноглавца! Ја сам плакао као дете. Ја сам чупао своје косе. Ја сам кидао своје месо. Али је то било узалуд. Љубомора је беснела. Шта се све догодило, шта, шта? И је ли само то било? И како, како: зашто је дозволила? И зар она никад не може бити оно што је била? II зар је ја могу гледати поред себе, кад она више није онаква, какву сам је заволео, какву сам је сам створио: чиста, једино моја, ничија пре мене?... Растали смо се. Тако је морало да буде. Ја нисам смео да је глелам уза се, баш зато што сам је тако волео. Ја сам знао да она воли само мене, али је мој егоизам био јачи и она је отишла. Да, отишла је, ма да моја љубав није постала ништа мања. Ја сам је волео и надаље, исто као и раније, исто као што је и данас волим. Зашто се чудите? То је тако просто. Верујте, ја не лажем. Hbe нема, па ипак, баш и овога тренутка, ја осећам њен дах поред себе и чујем шум њене хаљине, шапат њеног гласа, звук њеног хода. Она ме прати на сваком кораку. Она је и сад мој идол. Она ми, као што и у почетку рекох, даје једини смисао животу. Сви моји успеси, сав мој рад, све би било ништа без ње. Волим је, разумејте, али је никад не бих могао гледати крај себе... Говорник ућута, дубоко тронут, спусти главу на дланове руке и сакри лице. А шта је са њом? — упита тихо сликар. — Не знам. И никад је ниси видео? Никад. Његови се пријатељи погледаше, збуњени тако чудноватом исповсшћу. Они ћутећи запалише цигарете и полако се предадоше мислима. Момчило Милошевић.