Delo

НЕОГРАД ПОД ВЛАДОМ ДЕСПОТА СТЕВАНА ЛАЗАРЕВИЋА 33 Страхујући од нових турских нападаја, којима нити је била дорасла она, ни српска држава, а при том окружена понајвише сродницима-непријатељима, међу којима су се најјаче истицали њени'зетови Ђурђе Срацимировић Балцић и Вук Бранковић, који се беху сасвим оцепили од државе Лазареве, ова се присебна и мудра владарка беше решила да политику српске држа-зс лтоведе новим правцем, управо јединим, којим се тада могао обезбедити даљи опстанак престола и државе. У интересу својих синова, чије је наследство до краја свога регенства заступала поштено и одважно, она се беше упустила у преговоре са султаном Бајазитом, тврдо решена да свој досадашњи привидно независни и до крајности несигурни положај замени, истина, мање угледним но зато много сигурнијим васалским положајем. У овој намери нарочито је утврди некаваљерско понашање угарског краља Жигмунда (нем. Сигисмунда, потоњег рим. цара), који беше употребио невољу, у којој се кнегиња Милица тада налазила, да у јесен 1389 с војском упадне V северне крајеве Лазарове државе. Услови под којима је склопљен мир, били су за њу и српску државу врло тешки. Милица се обвезала да плаћа Турцима данак и да у већим походима шаље султану Бајазиту у помоћ један одред војске. Сем тога морала је дати своју најмлађу кћер Оливеру у харем Бајазитов. Тако постаде Србија по нужди васалска држава Турске, а њезини владаоци клетвеници султанови. Колико је овај Миличин корак био добро смишљен, показали су догађаји који су се одмах затим одиграли у источном делу балканског полуострва. Већ у лето 1393 пошао је Бајазит на Бугарску, продро је без отпора до бугарске престонице Трнова и после кратке опсаде издајом ушао у град. Падом 'Грно.ва нестало је бугарске државе. Пад Бугарске и стално продирање чета у северне крајеве Балкана — 1394 год. разбио је Бајазит влашког војводу Мирча у битци на Ровинама — и у Угарску, нагнало је краља угарског Жигмунда на енергичну акцију против Турака. Познато је како је Жигмунд, кога су на овом крсташком походу пратили најчувенији немачки и француски витезови и угарски клетвеници, у страховитој битци код Никопоља (1396) страдао тражећи после претрпљена пораза једини спас у бегству на једној дунавској шајци, коју за њега држаше у приправности његов пријатељ бурграф Нирнбершки Дело, књ 67. 3.