Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 453 технички недостатак у г--ђице Секулићеве —, нека би се и нашао жоји тон, који причу квари, она и поред тога задржава све своје •одл^ке. Cb'S историја овог уморног човека — није мало нашла г-ђица С. кад га је назвала само човек! — ова његова историја жазаца' је снажно. Тај професор неког малог университета мађарског, н^учењак „уског талента", поробљени син поробљене отаџбиН£,'~неизмерно је човечански. Он — а г-ђица С. треба да зна да је њега насликала како Холанђани сликају — он и његова историја, историја сиромашног оца деветоро деце, сина потиштене Отаџбине, човека немирне душе, држе нас чврсто, као неки наш дубоки бол, који није само наш. У осталом, ни ова прича — то се да осетити — није постала зато што се хтела дати прича, — већ зато што је мисао нежно волела једног трагичног човека. Није трагично бити мали човек, то само може бити тешко, али је несумњиво трагично имати талент „узак, сразмерних димензија, стегнутог обима". То је или мало или сувише. Мало је за немир своје душе, јер такав таленат нема довољно израза, недовољно ствара; сувише је, јер прелази меру у којој је човек господар мисли, и, према томе, не може да постигне ни материалну срећу. У томе је сва трагичност таквих људи. Зато је г-ђица Секулићева заволела свога човека, а зато је ово добра, особито добра прича. Остали делови књиге, оно што је овде названо soliloquia, могу да занимају онога ко би хтео видети једну не много пријатну ни веселу ствар: Шта мисли једна жена, која има талента за књижевност, и несрећна је. Казано је шта мисли, али би било потпуније и тачније додатак: о чему мисли? Мисли о ономе о чему свака жена, и она врло интелигентна и она потпуно неинтелигентна, увек мисле: о себи. Само што ће несрећна жена, жена немирне душе, као што је овде случај, размишљати о себи на начин, који вас може и интересовати. Зато код г-ђице Секулићеве и тај део има свога лепог интереса. У овој књизи размишљања, мучења своје мисли, стил је, природно, афористички. Резултати једног дугог посматрања, велика количина прочитане литературе, увек се износе у сажетом облику, у кратким и изразитим реченицама. Ове се странице читају као што би се читао — бар тако звоне — Епиктет, Библија, или као што се чита Метерленк. „Мучи ме умор јер идем за оним што не могу стићи, и луда сам од страха да не изгубим идеју о теби, и љубоморна сам на ватру и понос од којих би и ја хтела