Delo

452 Д Е Л 0 и наш бол. Одатле, и само одатле она, као и сваки' други ко јепатио, интересује и другога. Мисао, која успе да интересује другога, скупо стаје. Човек је увек био господар или роб своје мисли. Његовој вољи нијебило остављено да бира шта хоће од тога двога. Он је био њеш господар, ако је његова мисао била слабија од његове личности;.. био јој је роб, ако му је мисао била јача од личности. Човек свако преимућство од природе искупљује. Она му, га никад не поклања, никад га не даје без накнаде. И природа никада не пита шта би ко претпостављао. Она, свесно или случајно, даје једно или друго. Ко је добио мисао, добио је немир, у толикоскупљи, у колико је мисао виша и дубља, општија и човечанскија. Људи често нападају Веру због блаженстава која она обећава. Они то раде, и греше, изопачавајући смисао речи, којима се она обећавају. Блаженство, које она обећава „ништима духом“, обично се дочекује са презирањем. Вера је, међутим, бар донекле у праву. Какво ће им она царско небеско створити, то никоне зна, али оно што је несумњиво, то је царство земаљско, које они имају. Бол једног човека, само његов бол, материални, није и велики бол. Он је велики само у колико је више безличан, у колико је општији, у колико је спиритуалан. За тај бол потребна је немирна душа, он претпоставља неизмерну спиритуалну несрећу,. немир душе, који је апсолутна супротност ономе што Вера поставља као свој услов небеског блаженства.. Да је проповедник, г-ђица Секулићева би, судећи по овој њеној књизи, говорила ту науку. Али она није проповедник, и није јој стало до тога да учи друге својој Вери. Она прави од свега и свачега soliloquia, у којима све што је спољашње немилосрдно подвргава својим посматрањима и размишљањима. Она је према спољашности ужасни мучитељ, као што је њена мисао према њој. За њу догађаји, лица, бића, факта, нису нешто што улази у њену свест као такво, већ онакво каквим га она замишља; они немају свој облик — једном кад се њена свест њима заинтерезује — већ им она натура облик своје мисли. Зато она није у овој свесци само приповедач; зато је она овде шта више, врло мало приповедач. И то је штета. Штета је зато што је оиа дала једну од несумњиво најлепше написаних, дубоких приповедака у нашој садашњој књижевности. Умор је заиста једна од наших најлепших приповедака. Нека би се и дало замерити на оном монолошком облику — један