Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 107 за тобом свим савијутцима душе и чак ребрима својима? Баш за то, да те пошљем оцу од моје стране, а затим и њој, Катарини Ивановној, па с тим и да свршим — и са њом, и са оцем. Да пошљем анђела. Ја бих могао послати кога било, али мени је било потребно да пошљем баш анђела. И ето ти ћеш сам и код ње, и код оца. — Па зар си ти збиља мене хтео да пошљеш ? — оте се Аљоши са болним изразом на лицу. — Стој, ти си то знао. И видим да си ти све наједаред разумео. Али ћути. Не жали и не плачи! Димитрије Фјодоровић устаде, замисли се и метну прст на чело: — Она је тебе сама позвала, она ти је писмо писала, или шта било, зато си и пошао код ње, јер зар би ти иначе пошао? — Ево писамцета, — извади га из џепа Аљоша. Мића га брзо прелете очима. — И ти пође испод дворишта! О, Богови! Благодарим вам, што сте га упутили испод дворишта, те је наишао на мене, као златна рибица на матору будалчину рибара у причи. Чуј, Аљоша, чуј, брате. Сад сам наумио све да кажем. Јер неком тек морам казати. Анђелу на небу већ сам казао, али треба казата и анђелу на земљи. Ти ћеш саслушати, ти ћеш размислити и ти ћеш опростити... А мени, то и треба, да ми неко виши опрости. Чуј: ако се два бића наједаред откидају од свега земаљског па лете у област необичнога, или, бар једно од њих, па то једно пре тога, одлећући или пропадајући, долази оном другом па му каже: учини то и то, нешто такво, што се никад ни од ког не иште, али што се може искати само на самртној постељи, — зар је могуће да онај не учини... ако је друг, ако је брат? — Ја ћу ти учинити, али реци шта је, и реци што пре, рече Аљоша. — Што пре... Хм. Не жури се, Аљоша: ти се журиш и узнемирујеш се. Сад нема потребе да се журимо. Сад је свет на нову улицу изишао. Ех, Аљоша, штета што и ти ниси овако долазио до одушевљења! Него, у осталом, шта ја то њему говорим? Зар ти да ниси долазио! Шта ја то, шмокљан, говорим: „Плагородан нека је човек!” Чији је то стих ? Аљоша се одлучи да чека. Он разумеде, да су сада сви ње-