Delo

106 д fc л о Аљоши одмах паде у очи одушевљено стање брата му, али, ушавши у хладњак, опази на столу флашу коњака и чашицу. — Ово је коњак! засмеја се Мића, — а ти већ мислиш: „опет пијанчи?“ Не веруј привиђењу. Не веруј светини пустој и лажљивој, Заборави сумње своје... — Не пијанчим ја, него се само „сладим“ — као што вели она твоја свиња Ракитин, који ће постати статски саветник, а још ће говорити „сладим се“. Седи. Ја бих те узео, Аљошка, па бих те притиснуо на груди, али тако, да те удавим, јер, ако хоћу право да говорим... ја управо на целом свету (задуби се у то! задуби се!) волим само јединог тебе!.. Он изговори последње речи у некаквом скоро заносу. — Само тебе, и још једну „од ниска рода“, у коју сам се заљубио, па ту и пропао. Али заљубити се не значи волети. Заљубити се човек може и мрзећи. То запамти! За сад још весело говорим! Седи, ево овде за сто, а ја ћу поред тебе, и гледаћу те, и непрестано ћу говорити. Ти ћеш непрестано ћутати, а ја ћу непрестано говорити, јер је настао час, али, уосталом, знаш, ја мислим да треба говорити збиља полагано, зато што овде... овде... могу да искрсну сасвим неочекиване уши. Све ћу ја то објаснити, казао сам ти: наставак следује. Зашто ме је срце вукло к теби, зашто сам жудио за тобом све ове дане, и сада? (Има већ пет дана како сам ја овде бацио котву)... За све ово време? Зато, што ћу теби све казати, зато што треба, зато што си ти потребан, зато што ја сутра летим са облака, зато што ће се сутра живот свршити и почети. Да ли си ти осећао, да ли си виђао у сну, како се из висине пада у провалију? Е, па ето ти, тако ја сад летим, само не у сну. И не бојим се, и ти се не бој. То јест, бојим се, али ми је слатко. То јест није слатко, негоусхићење... Но, до ђавола, свеједно — како му било! Јаки дух, слаби дух, женски дух, — што му драго! Певајмо славопој природи: видиш, шта је ту сунца, небо како је чисто, лишће је све зелено, сасвим је још лето, четврти сат после пола дана, тишина! Куд си био пошао? — Пошао сам код оца, али сам прво хтео да свратим код Катарине Ивановне. Код ње и код оца! Ух! Како то испаде! Та зашто сам ја тебе звао, зашто сам те желео, зашто сам гладнео и жудио