Delo

О Б М А Н А Кад убогом свету јулско вече проспе Све дарове неба, у миру и хладу, Сви се ситни боли од мене искраду, Све ми звезде опет моје небо даду, И тамо ми душа одморена доспе. У оку ми трепти један осмех скривен, Дахом сам васкрсле младости умивен. У ове се часе прашта или каје. Клонулост овлада, ал’ се срце крави. Ја знам ова срећа није живот прави, У коме се мора да тоне и дави, И у борби увек на по по пута стаје. И увек се оно исмеје и крати, Што се губи кад се срцем скупо плати. Из сваке ме звезде једне очи гледе, Обманута чаром трепте моја чула. Сањам, а знам мора доћи до расула Ова у ваздуху подигнута кула; Знам оваква срећа да је слика беде. Кад нас неуспеси престану да кољу, Слабостима својим пуштамо на вољу. Чим нам стара рана престане да бриди,. Ми заборављамо историју њену. Како се продамо за јевтину цену, Чим се једна звезда и на нас осмену! А наша ће душа сутра да се стиди, Кад нам празно небо не пружи ни зрака, И настану дани кише, блата, мрака. Владимир Стлнимировић.