Delo

НА ЦРНИМ ПАЛУБАМА1 VII Отровале ме твоје очи, драга! Месец је упио своје усијане жаоке у сањиву пучину. А у теби дршћу моје онесвешћене страсти — док поноћне птице ћуте згрчене у мртвим паучинама. Отровале ме твоје очи драга! Мрачни нимбуси засипљу својим веловима далеке и сребрне звезде, које клизе висином као небесне гондоле... Ах! А овде је све већ мртво, овде је све већ оплакано: слеђених образа и са балсамом у телу — ја лежим склопљених трепавица. Отровале ме твоји очи, драга! Ево, црне јејине већ се шћућуриле кришом на спремном саркофагу. Његови рељефни бокови труну од чекања. Руке су им још увек раширене! VIII Ја знам једна звона, што вечито звоне о далеком идеалу; звона сетна, звона тешка, звона болна... Њихови су тонови тајанствени патријарси, са преломљеним скиптровима у рукама. Сваке вечери пролазе они кришом крај мојих прозора и сваке вечери ја много сазнам и много плачем... Они корачају свечано у дугим поворкама, са главама дубоко преклошеним — срећни од плача и тужни од смеха. Први од њих носи потамнелу лобању у руци и никада са ње не подиже своје укочени очи. Њихови су болови свемоћни и оштри као хиљаду игала. 1 Првих шест песама внди: „Српски Књижевни Гласнпк" 1912., свеска 16 септембар. 3*