Delo

36 Д Е Л 0 Сваке вечери пр-олазе они кришом крај мојих прозора, и сваке вечери плачу над својим сломљеним скиптровима. Они су залутали и изгубљени у своме болу — и никада се више натраг неће вратити... IX У часовима топлог јуна, преко долина мирисних и сањивих, када све ћути под мистиком месеца; преко долина оболелих бледилом — корачају уморни тантали... Њихове су постеље далеко иза недостижних брегова, далеко иза хиљаду илузија — празне и застрте црним покровима, као гробови одавно отворени. Они корачају лагано и њихове дуге сенке све више расту и воде их напред, далеко иза брегова, далеко иза хиљаду илузија.. Они су укочени идоли музике! Они су безбожници отровани вечношћу! Они су полудели гиганти! Они су горди својом пропашћу! Ах! У часовима топлог јуна, преко долина мирисних и сањњвих, преко долина оболелих бледилом, корачају још увек уморни. тантали — тражећи своје гробове, који их презиру... X Оставио сам своје пресвисле зенице у онесвешћеним цветовима! Дубоке боре на моме бескрајном челу, објављују тугу трубама, као сенке поноћ на далеком хоризонту... Ја стојим сада укочен као презрени сфинкс без очију. Око мене вапију свирепи ветрови, као варвари расплакани од славе. Очи су им као очи у дивљих бикова, што — позвани у арену — шире већ своје усијане ноздрве. Ах! Они ће стићи најзад и овде, где болесни богови болују онесвешћени у својим постељама — стежући грчевито међу прсте, моје бледе зенице, пресвисле од многих ликова... XI Ја спавам тихо загрљен једном свиленом руком од безбројно прстију. Она је сливена од тонова који долазе из далека. Тихо у ноћи — тихо у ноћи — застаје време и слуша како страсно струји, како чудно тече свила кроз безбројно њених вена.