Delo

Т А И Д А 89 • — Нисам никад пила воде тако чисте ни дисала ваздух тако лак, и осећам да Бог лети у поветарцима који пролазе Пафнус је одговарао: — Види, вече је, о сестро. Плава ноћна тама покрива брежуљке. Ну ускоро видећеш где сјаје у зори животни храмови; ускоро видећеш где се пале руже вечног јутра. Ишли су целе ноћи, и док је млади месец додиривао сре* брнасти врх у таласа, певали су псалме и химне у славу Божју. Кад се сунце роди, пустиња се протезала пред њима као неизмерна лавовска кожа на либиској земљи. На крају песка дизале су се беле ћелије у зори крај палма. — Оче, упита Таида, јесу ли то тамо животни храмови? — Ти си то рекла, кћери моја и сестро моја. То је дом блаженства, у који ћу те затворити својим рукама. Наскоро опазише на све стране женске прилике које су радиле марљиво око пустињичких станова као пчеле око кошница. Било их је, које су пекле хлеб или готовиле вариво; многе су преле вуну, и светлост с неба падала је на њих као божји осмејак. Друге су размишљале у хладовини од тимирасака; њине беле руке висиле су им низ тело, јер, како су биле пуне љубави, изабрале су Магдаленин позив и нису се одавале другим пословима сем молитви, дубоком размишљању и заносу. Због тога су их звали Марије и биле су одевене у бело. А оне које су радиле својим рукама биле су звате Марте и носиле су плаве одеће. Све су биле покривене веловима, али су најмлађе пуштале да им падају на чело витице од косе; и треба веровати да је то било против њихове воље, јер то уредба ниједозвољавала. Једна врло стара жена, висока, бела, ишла је од ћелије до ћелије, наслањајући се на палицу од тврдог дрвета. Пафнус јој се приближи, пољуби крај њена вела и рече: — Мир господњи нека је с тобом, пречасни Албино. Доносим кошници, чија си ти матица, пчелу коју сам нашао залуталу на луту без цвећа. Узео сам је на длаку своје руке и загрејао је својим дахом. Предајем ти је. И показа јој прстом глумицу, која клекну пред царском кћери. Албина заустави за тренутак на Таиди свој оштри поглед, нареди јој да се дигне, пољуби је у чело, затим, окрећући се калуђеру, рече: — Даћемо јој место међу Маријама.