Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 93 обичну потребу поузданог и блиског човека, коју би он неки пут моментано и непојмљиво тек наједаред изненада почео осећати у себи. То беху скоро болеснички случајеви: у највећој мери развратни, и у сладострасности својој често као погани инсекат немилосрдни Фјодор Павловић наједаред би неки пут, у својим пијаним тренутцима, осећао некакав духовни страх и морални потрес, који се, тако рећи, скоро физички исказивао у његовој души. „Као да ми душа дође у подгрлац у таквим приликама“, говорио би он неки пут. И ето, у таквим тренутцима он је волео, да се поред њега, у близини, најпосле макар и не у истој соби, али бар ту, у авлијској засебној кући, нађе такав човек, одан, чврст, ни из далека не такав, као он, не развратан, — који нремда би видео сав тај разврат, и знао би све тајне, но ипак би из оданости допуштао све то, не би се противио, а што је главно — не би прекоревао и ничим не би претио, — ни у овом веку, ни у будућем; а у случају потребе, он би га и одбранио, — од кога? Од неког незнаног, но страшног и опасног. Ствар је била нарочито баш у том, да је ту, око њега, неизоставно неки други човек, давнашњи и пријатељски, па да га у болном тренутку зовне, макар само за то, да му се загледа у лице, или, рецимо, да проговори са њим реч, две, па макар те речи не имале чак никакве ни везе са самом ствари; па ако он тај други човек — ништа, ако се не љути, онда је некако лакше на срцу, а ако се љути, но, тада је теже. Дешавало се (но, у осталом, врло ретко), да је Фјодор Павловић одлазио чак ноћу у ону другу кућу да буди Григорија, да овај на тренутак дође код њега. Овај би долазио, а Фјодор Павловић био отпочињао разговор о савршеним ситницама и брзо би га пуштао, неки пут чак са подсмејком или пошалицом, а сам би, отпљунувши, легао да спава па би после већ спавао сном праведничким. Нешто налик на то десило се са Фјодором Павловићем и после доласка Аљошиног. Аљоша је „прострелио његово срце“ тиме, што је „живео, све видео и ништа иије осудио“. Па не само то, него је још донео са собом нешто невиђено и нечувено: не само потпуно одсуство презрења према њему, старцу, него још напротив, свагдашњу љубазност и потпуно природну простодушну оданост према њему, који ју је тако мало заслуживао. Све је то било.за стару скитницу и бећарину потпуно изненађење, нешто сасвим неочекивано за њега, који је до сада волео само