Delo

'94 Д Е Л О „скрнавштину". После одласка Аљошиногу манастир, он признаде сам себи, да је (поред Аљоше) разумео по нешто, што дотле није хтео разумевати. Ја сам већ спомињао, у почетку моје приповетке, како је Григорије мрзео Аделаиду Ивановну, прву супругу Фјодора Павловића и матер првог сина његовог, Димитрија, и како је, на против, заштићавао другу његову супругу, „кликушу“, Софију Ивановну, против самог свог господара, и противу свију, коме би само пало на памет да изусти о њој рђаву или лакомислену реч. Код њега се симпатија према тој несрећној жени била претворила у нешто свето, тако да он ни после двадесет година не би поднео, па ма од кога било, чак ни рђаву напомену о њој„ одмах би одговорио увредиоцу. По својој спољашности Григорије беше човек хладак и достојанствен, није волео много и на празно говорити, и добро би мерио сваку своју реч. Исто тако немогућно беше разјаснити на њему на први поглед: да ли је он волео своју послушну, покорну жену, или не, а међутим он је њу доиста волео, и она је то, наравно, знала. Та је Марта Игнатјевна била жена не само не глупа, него, можда, и паметнија од свога мужа, у сваком случају разборитија од њега у животним приликама, а међу тим, она му се подчињавала без роптања и без одговарања, од самог почетка брачног живота, и неоспорно га је уважавала због његове духовне надмоћности. Значајно је да су обоје они, целог свог века необично мало говорили једно с другим, осим баш о најпотребнијим и текућим пословима. Достојанствени и величанствени Гриорије смишљао би све своје послове и бриге свагда сам, тако да је Марта Игнатјевна једаред за свагда одавно већ схвагила, да њему њени савети пикако нису потребни. Она је осећала да њен муж цени њено ћутање и да је због тога сматра за паметну* Тукао је није никада, осим свега једанпут, па и то врло мало. Прве године брака Адеалиде Ивановне са Фјодором Павловићем, једаред у селу, сеоске девојке и жене, тада још крепосне1 бише скупљене на властеоско двориште, да певају н играју. Почеше певати „У ливадама...“ кад наједаред, Марта Ивановна, тада још млада жена, искочи пред коло и одигра „руску“ на нарочит начин, не на сеоски, као сељанке, него као што је играла, кад ] У стању ропства према властели.