Delo

164 Д Е Л 0 с округлом пљоснатом лопатом. Можда и томе човеку, у тој маленој, заптивеној собици, издише дете? Много се пати, много.. Милош се загледа у окно, обриса га завесом, посматраше своје лице у том огледалу. Исто се тако огледао кад се оновраћао са одмора кући као студент. Како је смркнутије и тврђе сада његово лице! Много је преживео од тога доба. И то све, и борбе за опстанак, и љубави, и успеси, све без сарадње, без учешћа његових рођених, који сад умиру. Шта то значи онда бити брат, бити син, кад је оно што чини твој живот, потпуно одељено од њихових радости и тегоба? Милош је већ цвокотао од зиме, и зато, клонуо и тешкеглаве, врати се и леже и заспа. Тако је у мутном расположењу путовао и тај цели дан, посматрајући путнике који се мењају, и станице, излазећи, улазећи, наређујући без икаква свесна опажања. Када се воз приближавао Раванграду, он се спремао мирно и разборито, али је у души био узнемирен. Погледао је кроз прозор, да ли се виде торњеви, и са задовољством је гледао младе усеве који су се лелујали по вечерњем ветру. Каква је оно нова црква? А, ено наша! Срце му закуца. То су можда кога од његових опојали данас. Читав ред нових кућа. Ено. гробља. Да ли је који међу овима његов гроб? Сви ће они ту лежати. А он, богзна где ће. Хоће ли ко изаћи пред њега? Чим је воз стао, он се изгура први, обазре се и викну енергично носача, па угледа кроз сумрак рђавих петролеумских лампи жену у црнину. Она је зверала тамо-амо, па кад је приметила да. јој он прилази, полети, цикну и загрли га грчевито. И Милош зајеца држећи је тако у загрљају један тренут. '— Милошу, Милошу, наш Милан је умро! Сад смо га сахранили. Ниси могао стићи, али ја сам знала да ћеш ти доћи. Тата није веровао, и нису ме хтели пустити, али ја сам знала, и хтела. сам ја да те дочекам! — викала је и шапутала кроз плач млада жена. Милош се убрзо прибра, нареди ствари да се изнесу из кола, па полако изведе снаху, која се немоћно наслони на њега. Хајде Меланија, хајде полако! О боже, од куда та несрећа тако изненада. — За седам дана, тужна ти сам ја, за седам дана! Онакав човек. Тифус, ништа му доктори нису могли помоћи. Тешко мени! — А тата? — Кад је Милан издис’о, он му је држао главу, па се од-