Delo

М 0 Л 0 X 165 једном сруши. Сад лежи, узета му је цела десна страна. Једва се може разумети шта говори. Сирома’, изгледа да није ни сасвим при себи. Доктори кажу, ако га не удари поново, може остати. Али тешко. Деца моја, сирочади моја, тешко мени! Не бој се Меланка, не бој се док сам ја ту, неће Миланова деца осетити да им нема оца. Умири се само, све ћемо ми већ довести у ред. Несрећа је непромењива. Мораш се измирити. Сад само мораш пазити на себе. Ако не себе, а оно деце ради! А за материјалне ствари не брини. Све ћемо ми већ то удесити. И док је Милош водио клонулу жену испод руке, која се свом тежином наслонила о његову мишицу, док ју је смештао у кола, пазећи да јој се сукње не ублате и покривајући је ћебетом, враћао се његов мир, осећао је неку сигурност и неко тужно али топло задовољство, као да је добио ново сведочанство о својој вредности и снази. Пред капијомих дочекаше троје деце у црнини. Протегљаста и бледуњава девојчица од девет и два дечка један од осам а други од шест година. Они су се прибили једно уз друго, и чудећи се, укочено стојали на месту. Мати бризну: — Ево вам вашег чика-Милоша, децо! Деца му пристуиише, и тражећи му руку да је пољубе, бризнуше и она плач. Милош их је миловао, загледао и љубио. Кућа је још одисала тешким ваздухом људског испарења, убраних и нагорелих цветова, воштаница, тамјана и масне боје. У предсобљу су у једном углу лежала носила са уваљаном црном чохом, а у празној великој соби су полако догоревале две дебеле, жуте свеће у великим чирацима. Ту их дочека стара тетка, сестра очева, строга лица и сувих бодрих очију оних жена, које су се већ свикле на недаће, болештине и смрти у својој кући, чувале јачину духа и практичну подозривост у општој пометњи. — Добро, синко, што си дошао. Јесте ли закључали врата? Да се не увуче којеко. Ходи полако. Сиромах, нешто бунца, не могу да разумем шта хоће. Милош опрезно приђе болеснику и стресе се. Није га могао познати. Седа глава му је била заваљена, а груди, испупчене, небројено пута су се дизале и спуштале. Десни му се образ отомбољио, десно око затворено, а десна рука преко прснју је непрестано дрхтала. Лева нормална страна образа чинила се смањена као у детета, само му се лево око исколачило, и очајно строго, ишчекивајући нешто, прождирало је оно мало светлости