Delo

М 0 Л 0 X 175 — Ту, ту, у овом дроњавом гњезду? Ха, ха, ха! — па се зацени у кикоту, који пређе у грчевит плач. — Одлазите, одлазите! Милош, привидно савршено миран, полако се поклони, и изиђе, корак по корак као месечар. — Збогом, госпођо! Чим је стигао кући, он паде с врата у несвест. Кад је дошао себи, учини му се да је у врућем купатилу. Обливао ra је зној, а уста су му горела. Полако отвори очи, и срете уплакана лица, која се усиљавају да се смеше. Крај њега је стајао и држао га за руку стари доктор. — Биће назеб и нервна потресеност. Лезите само мирно. — Воде. — Ево ти лимунаде. — Изгорећу. Је ли то тифус, господине докторе? — Какав тифус! Обична грозница. Лезите само мирно. Добићете хладне облоге. Касно у вече је ватра попустила, и он се већ весело разговарао. Но говор га умори, и он заклопи очи, замоливши остале да само причају, то га успављује. Тетка и снаха су говориле шапућући. — Кога је то спомињао? — Нешто немачки. Свађао се час с једном женом, и све спомињао неку Миру: „Meine Mira, oh vvie ich sie liebe. Sie ist reizend, sie miissen Ihr verzeihen, sie ist doch noch ein unschuldiges Kind!ul — Боже мој, боже! Да, јеси л’ чула за ону Миру благајникову ? — Спаваш ли ти Милошу? — Шта? — Она се, знаш, као волела, ђачка љубав, с оним Јециним -сином, учитељем. Та знаш Јецу шнајдерку, моју укућанку. Јеца је била од почетка противна. Хватала им је писма. Последњи месец дана изгледало је каже као да су се разишли. Но сад опет Јеца ухватила поново једно писмо. И знаш шта пише несрећница? Каже, опомиње га на његово обећање, да је неће оставити у срамоти. Сад, каже, она је онако остала, па она поручује, ако је 11 Моја Мира, ах, како је волим. Она је дивна, — морате јој опростити; она је ипак још вевино дете!