Delo

174 Д li Л 0 — Зато сте могли изабрати лепше време, а не кад сам ја у жалости. Умрли су ми и отац и брат. — Ужасно! — прошапта Вилма па превуче укочене прсте дуж образа. — Милош, примите моје саучешће. Али, за бога, пазите бар ви на себе. Ви врло рђаво изгледате. — Мала индиспозиција. Не, вас ова несрећа страшно потреса. Треба што пре да напустите овај град. Мртве ни онако не дигосте више из гроба. — Не могу још, морам се одморити. — Напротив. Што се више бавите овде, бићете све уморнији и истрошенији. Знам ја вас. Ви ћете напослетку толико ослабити и телом и духом, да ћете и остати овде. Зато сам и дошла ја по вас. — Али како сте ви могли доћи? Јесте ли сами дошли? — Јесам — и Вилма се осмехну. — Сами? А Господин Барон? — Господин Барон је остао да се приучи опет на гарсонски живот. — Зар? — Да. — И Вилма одлучно и блиставим, херојским очима погледа у скупљене Милошеве очи. — Јесте, оставила сам га. Не могу више с њим да живим. Признала сам му све. Галантно се понео. Милош пребледе и ухвати се за столицу. Милош, ви сте пребледели. Зар ме тако не волите? Ја еам учинила за тебе све. Почећемо нов живот, достојан тебе. Да не будеш више само туђ чиновник. — Касно је, госпођо. Ја се нећу више вратити у Берлин. Вилма погну главу и зајеца — Добро. Искапићу чашу до дна. И ако ме не волите, огрпите бар моју жртву, и примите ме овде. Бићу вам жена, метреса, што хоћете учините са мном. — Не могу од вас примити ништа. Ја вас не волим. Ја волим другу. Вилма цикну и пође на Милоша, устремљена на прстима и са укоченим, опруженим рукама. — Дакле лагао си ме? Милош испружи руке. — Нисам. Овде сам је заволео.