Delo

М О Л 0 X 177 пијао на њега своје спаруштене дланове и образе, тражио и хватао чаше, те и њих притискао на чело и грлио. — Воде, воде! Жудно је стезао малу чашицу с левком, и сисао воду. И онај округли, хладни млаз, који је сисао, ocehao ra је потпуно у његовој округлини и дужини, преко језика, до ужеженог грла, као нешто свилено, глатко, мило и драго. Ништа и никог није распознавао, сви појмови и све мисли и осећања била су само: убитачна, мрска, врућа — и благородна, добра, студена. Сва његова чула су само то примала и разликовала; он је и питао и чуо и видео и мирисао само жар и хладовину. Хтео је да бежи, јер је постеља душманин његов који га сагорева, и избуљених очију бленуо је некуд напоље где се смеше на њега, *зовући га у своје рођачко, утешно, умириво, бело, бело крило, сметови, санте и мразеви. И широко, плаво, хладно море! Ах, лећи, го-голцаг, на студену пучину која га опкољава свега меко као кадифа, упија се у његове поре, и пливати, пливати у студени, и удисати хладну воду, пити хладну воду, јести хладну воду, мислити хладне, океанске мисли, љубити хладну воду, тепати јој, молити јој се, заклињати јој се, венчати се за вечита времена с њом, с хладовином, с хладовином... Бог је ледени мир, анђели су ледени звуци иња и пахуљица, Христос је ледена бела милост, Маријини кринови су ледено цвеће, Мира је била груда леда која је проврила на пурпурној шаци усијаног порока. Вилма је сунчев колут, жене су похотљиви мехури кључале крви, Берлин је бескрајна настрешница модро усијаних, платинских ступова, кроз које струје искре које праскају, људи јуре накострешених, разбукталих коса које ударају, а срца им сијају кроз беле кошуље као комађе ужареног брикета... Милану је хладно, оцу је хладно, гробље је пољана покривена снегом, његова је кућа од снега, деца су бела, прсти су им суцуци од леда на стрехама, Раванград је бео, бео, хладан, тишина је хлад, мир је вејавица, тиха, тиха вејавица. Он чује како се снежне звездице даркају једна о другу, смеши се и пружа руке да падају по њима и да се слажу, слажу у купу... Треће недеље је попустила врућица. Он je отварао очи и сваки пут се сретао са истим благим забринутим лицима која га теше својим осмесима. И дању и ноћу седела су крај њега, и као да су чуле и миг његових трепавица, чим би он отворио очи, већ би снаха, згрчена и заспала на фотељи, погледала и Дело, књ. 70. 12